Клавирске метаморфозе

Де Грандис је рођен 1927. године у Венецији, где је студирао клавир, дириговање и композицију. Већ на почетку каријере освојио је два престижна признања: Државну награду за композицију и Награду за композицију Италијанског радија. Професор му је био Ђан Франческо Малипјеро, који га је подстицао да се посвети стицању свеобухватног знања везаног за музику. У духу општег интересовања за рану музику, које је владало у Италији у првој половини XX века, позабавио се и изучавањем композиција свог претка из XVII века, Вићенца де Грандиса. Други велики утицај на Рeната де Грандиса извршио је Бруно Мадерна који га је упутио у додекафонску технику, што је резултирало композиторовим даљим интересовањем за европску авангарду и пресељењем у Дармштат. У Дармштату је, поред Бруна Мадерне, Луиђија Нона, Лучана Берија, Пјера Булеза и Карлхајнца Штокхаузена, постао један од најзначајнијих носилаца авангардне музичке струје.

Како се, поред композиције, интензивно бавио и пијанизмом и интерпретацијом савремене музике, клавирска дела у његовом опусу имају значајно место. Пре свега, дванаест клавирских соната које су настале у периоду од 1950. до 1985. године, и Прелиди подељени у четири свеске по дванаест композиција.

Дванаест Прелида који чине Трећу свеску настали су током 2001. године. Композиције у којма се могу препознати стилски утицаји значајних аутора на пољу пијанистичке литературе - Клода Дебисија, Ерика Сатија, Франца Листа и Александра Скрјабина, јесу уједно и техничке студије у којима де Грандис истражује звучне могућности инструмента: резонанцу која настаје употребом педала, регистарске контрасте и различите могућности фактурног наслојавања. Флуидна драматургија композиција сачињена је вештом манипулацијом и уодношавањем једноставног и комплексног музичког садржаја, док се у хармонском смислу динамика постиже проширивањем и компримовањем поља дисонанце, и релативизовањем односа између дисонанце и консонанце.

Аутор емисије Бранка Поповић