Тодор Куљић: Антиспоменик

Аутор у тексту анализира разлике које се могу уочити између конвенционалног споменика и антиспоменика. Конвенционални споменици исказују славно државоцентрично, најчешће национално једнодимензионално памћење. Они славе култ рата, хероја и националног или идеолошког ослобођења. За антиспоменик се може рећи да је вишедимензионалан,односно да исказује више алтернативних сећања; окренут је антихеројима и друштву. Куљић такође пише и о естетској и политичкој страни класичног споменика и антиспоменика. Упркос конструктивној критици конвенционалних споменика, он уочава да ни основна визија антиспоменика није лишена амбивалентности која се у основи може свести на „напетост између релативизма и демонументализације". У тексту су размотрене и дебате око антиспоменика у Немачкој (Споменик убијеним Јеврејима Европе) и у САД (Споменик Вијетнамским ветеранима).

Показано је, такође, на који начин су крајем 20. века нове европске државе обновиле национализам и класичне споменике лишене критичне саморефлексије. Аутор, иначе, објашњава и разлоге због којих антиспоменици у нашем региону нису актуелни. По Куљићевом мишљену, антиспоменик би овде пре него конвенционални могао помоћи критичком суочавању нових генерација са прошлошћу. „У последњих неколико година се у региону под притиском ЕУ ужарени национализам повлачи из високе политике, али и даље у несмањеном обиму опстаје у хегемоној националној култури сећања. На свим странама превладава славна, у суштини конфликтна прошлост, нигде нема неславне прошлости која може помоћи измирењу. Свуда ничу музеји ратне славе, нигде музеја који би будили стид од рата", закључује Тодор Куљић.

Уредница Оливера Нушић.