Габријел Прокофјев: Концерт за виолину и оркестар "1914"

Концерт је написан поводом обележавања сто година од почетка Првог светског рата и, према речима аутора, драматуршки и хронолошки прати догађаје током дванаест месеци 1914. године.

Габријел Прокофјев, рођен 1975. године, унук је Сергеја Прокофвеја и каже да је често осећао терет славе свога деде. Рођен је и одрастао у Великој Британији, тако да га за Русију веже само неколико формалних посета. Премда је класично образован композитор, Габријел Прокофјев наклоњен је и не-класичним жанровима које често тежи да уклопи у своја дела. Он истиче да је желео да свој академски израз умрежи са звуцима који га окружују са, по његовим речима, жанровима који су "фолклор" данашњице попут хип-хопа, техна и електронске музике. Габријел Прокофјев често говори о статусу композитора и ауторског дела и премда је склон сарадњи са уметницима импровизоване музике, сматра да за крајњи изглед композиције мора да одговара једна особа. Исто тако, противи се идолопоклоничком односу критике и музикологије која свим Бетовеновим композицијама даје статус ремек-дела. Такође, често истиче да је од кључне важности за стваралаштво однос дело-извођач, који мора да буде жив, а не огољен на просту репродукцију високо захтевних академских задатака.

У Виолинском концерту овог аутора, кључну улогу игра однос који је композитор изградио са солистом Данијелом Хоупом, те је дело настало као резултат договора ова два уметника око садржаја концерта. Солистичка деоница није супротстављена оркестру, већ следи све драматичне моменте које је аутор покушао да искаже у партитури. Будући да је желео да историјски остане веран раздобљу Првог светског рата, Прокофјев је користио уобичајени инструментаријум и оркестрацију европске уметничке музике. Притом је показао да има истанчани сензибилитет за креирање звучних боја у контексту симфонијског развоја дела. Једина замерка која се може упутити аутору јесте предуго задржавање на појединим темама и после исцрпљивања њиховог потенцијала за разраду.

Уредница емисија Сања Куњадић