Волфганг Амадеус Моцарт: Титово милосрђе

Претпоставља се да је Моцарт оперу Титово милосрђе компоновао само неколико месеци пре своје смрти, између јула и септембра 1791. године, јер је за тај месец била предвиђена церемонија крунисања цара Леополда II за краља Чешке. Композитор је стигао у Праг 28. августа и упркос болести успео да заврши партитуру на само вече премијере. Претпоставља се да је речитативе у опери написао Зисмајер, а не Моцарт, јер се зна да је због временског теснаца морао да унајми асистента. Дело је на премијери примљено млако, али је на последњој представи 15. септембра доживело тријумф. После Моцартове смрти његова удовица је организовала концертна извођења одломака, али и целокупне опере. Убрзо су уследиле и поставке изван Аустрије, тако да је до 1830. године Титово милосрђе била најизвођенија Моцартова опера. После тога ово дело пада у заборав, а критичари га оцењују као „недостојно Моцарта". Но, модерна музикологија и критика сматра Титово милосрђе позитивним искораком у реформи опере серије.

У првом чину Вителија жели да се освети цару Титу Веспазијану јер јој је свргнуо оца са римског престола. Због тога, она тражи помоћ од императоровог пријатеља Секста, који је у њу заљубљен. И поред свега, Вителију привлачи нови император Тит и није јој право што је он занемарује. Римски цар одлучује да се ожени Секстовом сестром Сервилијом, али му она објашњава да је већ верена и заљубљена у Анија. Тит повлачи своју намеру и захваљује јој на искрености. Секст, на Вителијин наговор, креће против императора. Но, тада стиже вест да је Тит избарао Вителију за своју будућу супругу, али она више нема начина да заустави Секста. И поред тога што га мучи савест, Секст ипак са својим присталицама пали Капитол. Тада објављује окупљенима да је Тит убијен, те се први чин завршава тужбалицом над царевом судбином.

На почетку другог чина, сазнајемо да је император Тит Веспазијан још увек жив. Секст је убио његовог двојника, што му Аније потврђује, молећи да га се сам преда властима. Када он то не учини, Публије, вођа преторијанске гарде, оптужује Секста да је био вођа уроте, хапси га и одводи пред Сенат. Секст је осуђен на смрт, међутим Тит не жели да потпише казну док не сазна пуну истину о завери. Секст, пак, не жели да се брани јер се плаши да ће тако оптужити Вителију. Тит и даље одбија да одобри казну, верујући у своје врховно начело - милосрђе. У међувремену, Вителија коју гризе савест, охрабрена Сервилијиним молбама одлучује да се појави пред Сенатом и објасни своју улогу у завери. На тај начин ће спасити Секста, иако ће себи нашкодити. Тит је затечен овим чином, али ипак одлучује да пружи опрост завереницима. На крају дела, хор и сви протагонисти моле богове да Титу дају дуг и славан живот.

Уредница Ксенија Стевановић