Директан пренос отварања 23. Међународне трибине композитора

На почетку преноса, моћи ћете да пратите и свечано уручивање награде Стеван Мокрањац овогодишњем лауреату, Владану Радовановићу, чија је композиција Сидерал за мешовити хор, клавир и гудаче одабрана у конкуренцији 62 рада. У образложењу жирија који је доделио ову награду између осталог се наводи да је музичко стваралаштво Владана Радовановића „преко шест деценија присутно у нашој средини, један је од оних ретких високо професионалних репера којима се савремена српска музика и дан-данас самерава са светским уметничким токовима. Из његове креативне лабораторије, у јединственом прожимању звучне интуиције и беспрекорне експертске композиционе технике, изашло је остварење Сидерал које представља јасан и луцидно забележен теренутак врхунског сажимања свег огромног Радовановићевог искуства, знања, мудрости и негованог талента. На трагу својих ранијих вокално-инструменталних дела и јединствене зреле поетике, Радовановић је осмислио компактно, прецизно записано, алузивно моћно и дејствено остварење које спаја микрополифонију и стандардне контрапунктске технике. Једна од сталних тежњи овог аутора да немерљиво, неизрециво и непојамно брујање токова људског живота, његових ритмова и линија самери, удвоји и интерферира са брујањем космоса, да својом музиком искаже њихово јединство у кварталним димензијама, остварено је са посебном акрибијом и јасноћом баш у композицији Сидерал."

Након уручења награде Стеван Мокрањац, композиторка и дописни члан САНУ Исидора Жебељан, отвориће овогодишњу Међународну трибину композитора, на којој ће од 16. до 20. септембра бити представљена дела свих добитника ове престижне домаће награде.

У првом делу програма чућете Концерт за клавир и оркестар у Бе дуру опус 21 Властимира Трајковића, док ће у другом бити изведене композиције Када се СЕДАМ пута дигне завеса Ивана Бркљачића и Мементо Милана Михајловића.

Клавирски концерт Властимира Трајковића је опсежно дело чија солистичка деоница садржи широк дијапазон пијанистичких проседеа а солисти даје прилику да прикаже сво богатство виртуозитета. Оркестарска деоница је значајна, разнолика, богатог и рафинираног колорита. Први став: Stásis - Anoché - Hypóstasis (Уздизање - Мировање - Остварење) излаже форму која је карактеристична за неколико првих ставова Трајковићевих соната и концерата. На самом почетку става сучељавају се две суштински контрастирајуће структуре (поступак сродан обликотворном принципу примењеном у Дуу). Наступа опсежан, гласан и стално екстровертан одсек (који заузима место класичне прве теме), одсек који је истовремено и експозиција и развијање. Следи већ поменута мирна и интровертна 'антишенберговска' Тема са варијацијама. После клавирске каденце, дугачки завршни одсек (Hypóstasís), изграђен од неких ранијих екстровертних материјала, опет је уједно и експозиција и развијање. Сада су, међутим, и експонирање и развијање хипостазирани - још убедљивији, још ближи.

Композиција Када се СЕДАМ пута дигне завеса Ивана Бркљачића је настала 2002. године и написана је за симфонијски оркестар тројног састава. Дело је посвећено позоришту, али не као музика за позориште, већ као музика о позоришту. Наглашен број СЕДАМ у наслову дела за композитора је имао интимну симболику (до настанка композиције, то је број београдских позоришних сцена на којима су се играле представе са његовом музиком), али потенцијално реферира и на универзалну симболику броја седам нудећи могућност да се музички ток композиције перципира и из другачијег угла. Циклус има седам ставова чији се називи односе на елементе савременог позоришта: Завеса, Светло, Сцена, Глумац, Покрет, Боја и Аплауз. Пратећи линију темпа, у циклусу је уочљиво поступно убрзање до четвртог и петог става, а затим привремено смирење у шестом ставу, пред завршну Allegro апотеозу. Ставови су мотивски повезани. Жири је у образложењу одлуке констатовао да је млади композитор „у свом оркестарском првенцу Када се седам пута дигне завеса остварио композицију изванредне маштовитости. Користећи савремена оркестрациона средства, он је - у њених седам ставова - постигао веома широку скалу звучних ситуација, расположења и контраста, који се међусобно допуњују, изграђујући складну и узбудљиву музичку целину".

Симфонијско дело Мементо Милана Михајловића настало је 1993. године по поруџбини Београдских музичких свечаности, а посвећено је Василију Мокрањцу, великом српском симфоничару, чији се живот трагично завршио 1984. Мементо је изведен на отварању 25. Бемуса (1993), на отварању Треће међународне трибине композитора (Београд, 1994), на отварању Мокрањчевих дана (Неготин, 1994), на светским данима музике у Словенији (2003), на ауторским концертима (2005, 2009) и у Јени 2010.
Снимак дела објављен је на оба ауторска компакт диска (1995, 2005).
Архитектонска логика овог Михајловићевог дела је прегледна и недвосмислена: експозициони план са два контрастирајућа одсека, развој, (варијантна) „реприза" (суштински - други развој са генералном кулминацијом) и кода. Први одсек доноси групу тема и контрастно постављених материјала идиличног света који буди асоцијације на невиност детињства, свет звукова „заробљених" у чудесним музичким кутијицама и фантазмагоричног света одсликаног узнемирујућим оркестарским разлагањем једног акорда који у идилу уноси немир, слутњу и стрепњу. Није у питању само контраст оркестарских боја, мелодијског и хармонског начела, полимотивског дуготрајног одсека и сажетог, статичног, већ првенствено узнемирујућа смена тока који се одвија у магији броја три (почетна три ударца тријангла, тротонски мотиви, тротактна понављања) и неочекиване парне четворотактне структуре која зауставља природну логичност претходног еволутивног процеса разрастања мотива. Из ових мотива израстају акорди немира (као вертикална пројекција претходног музичког тока), који постају фон за излагање коралног мотива у дубоким инструментима свих оркестарских група и мотив крика, који постаје доминантан у развојном одсеку. Процес трансформације материјала се ни у једном тренутку не зауставља, у квази репризи се на нов начин сучељавају мотиви два света а тензија која се гради не добија разрешење ни у часу кулминације, јер се очекивано дијатонско заокружење кулминативног корала изневерава, те својеврсно „помирење" наступа тек у коди.

Уреднице преноса Ивана Неимаревић и Ксенија Стевановић.