Хенри ван де Велде: Савршенство и неутралност

Белгијски сликар, архитекта и дизајнер фламанског порекла, Хенри ван де Велде (1863-1957), био је један од главних представника белгијског Art Nouveau-a. Године 1905, на позив вајмарског кнеза, основао је Кнежевску школу за уметност и занате у Вајмару, која ће, после Првог светског рата, под вођством Валтера Гропијуса, прерасти у Баухаус. Иако је Белгијанац, играо је запажену улогу у оквиру немачког Werkbund-a, заговарајући уметничку индивидуалност и, на тај начин, опонирајући идеји о стандардизацији стваралачких принципа коју су прихватали остали чланови покрета. Пред крај живота написао је опсежну аутобиографију, Прича мог живота. Најважнији пројекти су му, поред појединачних вила и решења ентеријера, зграда универзитета Баухаус у Вајмару, Werkbund позориште у Келну и породична вајмарска Кућа под високим тополама, данас претворена у музеј.

Есеј под називом Савршенство и неутралност део је књиге Формуле модерне архитектонске лепоте, објављене у Вајмару у јеку Првог светског рата, на француском језику, између 1916. и 1917. године. Књига је имала необичну судбину - немачки словослагачи су у таласима бивали позивани под заставу, али је резултат њиховог рада био изузетан - у француском тексту није било словних грешака. И у овом есеју - како пише преводилац, Александра Грубор - можемо препознати списатељски лик великог архитекте, који себи никада није дозволио да буде елитиста и који је изузетно поштовао занатлије у служби архитектуре и примењене уметности (коју овде назива индустријском). Био је опседнут сведеношћу средстава и линије, оним што је преузимао из природе у покушају да дође до Лепоте која је, сматрао је, једино природи својствена.

Александра Грубор (1959) је преводилац, историчар уметности и прозни писац. Преводи са енглеског, француског, руског и италијанског језика текстове из свих области хуманистичких наука, прозу и дечије књиге. Као теоретичар уметности углавном се бави зачецима апстракције. Објавила је четири књиге лирске прозе.

Емисију је приредила Јасмина Арсеновић. Чита Марица Милчановић.