Хамбуршки Бах

Након осам раних симфонија које је компоновао у Берлину, продор у овом жанру Карл Филип Емануел Бах начинио је збирком од шест симфонија за гудаче у четири деонице из 1773. године. Симфоније су настале по поруџбини барона Готфрида ван Свитена, аустријског дипломате који је у том периоду био амбасадор на пруском двору Фридриха Великог. Свитенова поруџбина оставила је Баху пуну слободу у погледу концепције ових дела: наиме, Свитен је аутора у свом писму експлицитно охрабрио да компонује по сопственом нахођењу, не водећи рачуна о техничким питањима извођења. Ипак, пре него што је рукописе дела послао у Берлин, Бах је приредио покусна извођења у Хамбургу. Међу присутнима био је и млади композитор Јохан Фридрих Рајхарт, који је приметио да ова дела краси изразита разноликост израза и неспутана оригиналност. Посебно су занимљиви ефекти музичког изненађења, са којима је истовремено у Аустрији експериментисао Јозеф Хајдн. О позитивној рецепцији ових дела сведочи и чињеница да су се у музичким књижарама у Бечу, Лајпцигу и Хамбургу могле набавити рукописне копије ових композиција. Осим тога, други значајни опус симфонија Карла Филипа Емануела Баха из хамбуршког периода јесте збирка оркестарских симфонија са дванаест облигатних деоница, настала по поруџбини анонимног мецене 1775. или 1776. године, а штампана 1780 године.

Готфрид ван Свитен доцније је постао један од водећих музичких мецена у Бечу, где је био заслужан за извођење вокално-инструменталних дела мајстора старије генерације попут Георга Фридриха Хендла и Јохана Себастијана Баха, али и самог Карла Филипа Емануела Баха. Ово је била прилика да се бечки композитори, попут Волфганга Амадеуса Моцарта, упознају са њиховим делима, чиме су постављени темељи наратива о историјском развоју немачке музике. Заправо, Моцарт је већ у току свог раног салцбуршког периода био у контакту са појединим остварењима Карла Филипа Емануела Баха, о чему сведочи и његов Концерт за клавир број 3у Д-дуру, Кехлова ознака 40. Конципиран као својеврсни потпури, овај концерт је заправо састављен од обрада ставова других композитора, Леонција Хонауера, Јохана Готфрида Екарта, те Карла Филипа Емануела Баха, чији је комад из 1756. године искоришћен као финални став. 

Аутор Срђан Атанасовски