Слободан Дивјак: Мали речник демократије

Аутор прецизно одређује најважније термине политике и политичке филозофије, кључне појмове либералне демократије... На пример, овде су и одреднице „Атинска демократија", „Апсолутизам", „Ауторитаризам", „Демократија - основни облици", „Диктатура и ванредно стање", „Друштвени уговор", „Елита", „Фашизам", „Грађанска држава", „Грађанска непослушност", „Идеал", „Јавност", „Конзервативизам", „Конституционализам", „Левица и десница", „Мултикултурализам", „Народ", „Нација", „Нацизам", „Правна држава", „Просветитељство", „Расизам", „Тоталитаризам", „Утопија" итд.

Из одреднице „Теорије завере", као илустрацију, преносимо један фрагмент:

"Теорија завере је уверење да нека зла тајна организација држи све полуге моћи у својом рукама и покреће их, иза друштвене, политичке, економске и верске сцене, у циљу стицања властите користи. У својој екстремној верзији, та теорија тврди да нека таква група из једне тачке управља читавим светом.

Нужна консеквенца такве концепције је теза да су формално-институционалне разлике између политичких система (тоталитарни, ауторитарни, аутократски, либерално-демократски) пуки привид, јер је формално-правни облик државног уређења плод перфидних манипулација најмоћнијих масовном свешћу, манипулација које су усмерене на то да прикрију саму суштину сваког правно-политичког система - способност прављења завера. Примера ради, према ауторима поменутих теорија, разлике између стаљинистичког система унутар којег је убијено више недужних људи него у нацизму, и парламентраног система у основи којег је владавина права, у суштини нема, јер суштину оба система чине конспиративне групе које из сенке диригују целокупним друштвеним животом. (...)

Најтежи проблем са којим се суочавају теорије завере је питање зашто би се апсолутна моћ скривала? Највећи властодршци у модерном добу, они који су били господари живота и смрти својих поданика (Хитлер, Стаљин, Мао Це Тунг, Тито, Франко), нису крили своју енормну моћ. Напротив, они су је јавно демонстрирали како би застрашивали своје потенцијалне противнике. Сваки од њих је био у центру медијске пажње, управо зато што су они тотално контролисали медије. Исто тако, сваки од њих се обраћао масама на трговима и тако стављао до знања својим потенцијалним непријатељима на чијој страни је народ и политичка моћ. (...)"

Уредник: Ђура Војновић