Кристоф Вилибалд Глук као путујући композитор

Када је 1752. године добио намештење на бечком двору, године Глуковог интензивног путовања широм Европе биле су завршене, а Беч је постао његов дом све до 1774, када ће одлучити да срећу окуша у Паризу. Међутим, за продукцију последње опере коју је компоновао за Хабзбуршки двор, Аполонове светковине, из 1769. године, Глук је такође морао да путује. Наиме, централна прослава венчања надвојвоткиње Марије Амалије и пармског војводе Фердинанда одигравала се у Парми, те је Глук у два наврата боравио у овом италијанском граду. Аполонове светковине конципиране су по угледу на француски жанр опере балета, састојећи се од три чина са засебним радњама и алегоријским прологом. На инсистирање надвојвоткиње, један од ових чинова је заправо била сажета верзија опере Орфеј и Еуридика из 1762. године, а Глук је у овој партитури користио и музику из других опера које је писао за бечку публику. Први чин обрађује мит о Аристају, сину Аполона и нифме Кирене.

Десет година пре премијере ове Глукове опере у Парми, овај италијански град нашао се у средишту покрета усмереног ка реформи опере серије. У тежњи да произведе амалгам италијанске и француске традиције озбиљне опере, француски политичар и министар у Парми, Гијом ди Тијо, приредио је 1759. године поставку опере Хиполит и Ариција композитора Томаза Траете и либретисте Карла Фругонија, у којој су први пут плакатно комбиновани елементи опере серије и лирске трагедије. Франческо Алгароти, који се у свом утицајном Есеју о опери из 1755. године ватрено залагао за овакве уметничке пројекте, и сам је био укључен у ову продукцију. Премијера Траетине опере Хиполит и Ариција одјекнула је широм европске музичке јавности и покренула талас реформе опере, којем ће се прикључити и сам Глук.

Аутор емисије Срђан Атанасовски