четвртак, 21.08.2014, 20:02 -> 15:08
Извор: Трећи програм
Кристоф Вилибалд Глук као путујући композитор
У трећој емисију циклуса који приређујемо поводом 300 година од рођења Кристофа Вилибалда Глука, а у којем истражујемо рани период Глукове каријере, слушаћете одломке из његове опере "Титово милосрђе".
Крајем пете и почетком шесте деценије XVIII века, поред тога што је сарађивао са Мињотијевом и Локателијевом оперском трупом, Глук је из дворских позоришта у Копенхагену, Бечу и Напуљу добијао престижне поруџбине за нова оперска остварења. Најзапаженија је свакако била поруџбина да напише нову оперу за имендан шпанског и напуљског краља Карлоса III, која је требало да буде изведена у новембру 1752. године, у чувеном позоришту Сан Карло. Импресарио Дијего Туфарели желео је оперу иновативног израза, у којој ће музика бити интензивна и пуна контраста, а на Глуков предлог, пристао је да либрето опере буде Титово милосрђе Пјетра Метастазија, јер је овај текст, по мишљењу композитора, поседовао више снажних драматских ситуација и пријемчивих и разноврсних сцена од либрета који му је првобитно био предложен.
У Глуковој партитури Титовог милосрђа нумера која најверније осликава предилекцију композитора и импресарија ка оперским новинама је свакако арија Сеста из другог чина, „Ако икада осетиш дах на лицу" (Se mai senti spirarti sul volto), која је услед слободне употребе дисонанци изазвала контроверзе међу љубтитељима музике у Напуљу и шире. Улогу Сеста тумачио је реномирани кастрат Кафарели, надалеко чувен по експресивности вокалног израза. Савременици су били подељени, исказујући дивљење у сусрету са изразитом експресивношћу арије, али неретко и осуђујући Глуково слободно третирање форме. Упитан за мишљење, један од водећих напуљских учитеља музике, Франческо Дуранте, изјавио је да композитор који је осмислио и написао ову арију треба да буде поносан на своје остварење, али је истовремено и одбио да одговори на питање да ли нумера прекорачује дозвољене границе музичке уметности. Занимљиво је да је Глук касније арију прерадио и интегрисао у своју трагедију Ифигенија на Тауриди, изведену у Паризу 1779. године. Заплет опере Титово милосрђе покреће лик Вителије, кћи свргнутог римског императора, која из освете, али и из љубоморе, кује заверу усмерену против цара Тита. Она успева да Титовог пријатеља Сеста, који је заљубљен у њу, придобије на своју страну. Када завера буде откривена, Сесто ће покушати да сву кривицу преузме на себе.
Аутор емисије Срђан Атанасовски
Коментари