Директан пренос са фестивала у Салцбургу - Верди: Трубадур

Убрзо пошто је 1850. године Верди открио комад Трубадур Антонија Гарсије Гутијереза, са темом која му је деловала погодном за оперски сиже, замолио је либретисту Салватореа Камарана да му приреди „смелу и модерну" верзију комада. Гутијерезов Трубадур је, као и комад Дон Алваро Анхела де Саведре из 1835. године, који је Вердију послужио као основа за оперу Моћ судбине, представљао шпански одговор на романтичарски поглед ка средњем веку, који је, иако близак делима француских романтичара попут Виктора Игоа, поседовао сасвим особен емоционални и духовни израз. Трубадур се, тако, може посматрати као историјска драма смештена у 15. век, у време рата за кастиљанско наслеђе, али се заправо бави духовном, социјалном и политичком кризом која је владала у време када је Гарсија Гутијерез живео.

Нема сумње да су Вердија заинтригирале смелост и оригиналност шпанског комада, са бизарним ликовима и ситуацијама, као и провокативном друштвеном и моралном природом. Двојица мушкараца који не знају да су браћа бивају уплетени у сукоб не само на бојном пољу, већ и на љубавном плану, јер су заљубљени у исту жену. Један од њих, Гроф Луна, сматра да је његово племенито порекло довољан адут како би добио руку Леоноре, док је другог, Манрика, након сплета околности, као своје дете одгајила циганка Ацучена.

Верди је ову причу описао као „величанствену, фантастичну и пуну снажних ситуација", а у писму из априла 1851. године покушао је да либретисти Камарану објасни своју визију дела следећим речима: „Када у опери не би било ни каватина, ни дуета, трија, хорова, финала и тако даље, и када би цело дело било посматрано као, рецимо, једна јединствена нумера, сматрао бих то исправнијим и тачнијим. Из тог разлога, рекао бих, било би добро ако би могао да избегнеш почетни хор (све опере почињу са хором!) и да одмах започнеш са трубадуровом песмом и да прва два чина спојиш у један". Међутим, Камарано није послушао композитора већ му је предао сценарио са конвенционалном поделом на појединачне нумере, који је чак представљао корак уназад у односу на Риголета, у којем је Верди започео да разбија традиционални оперски модел.

Упркос иницијалном разочарању, Верди је ипак препознао потенцијал Камарановог нацрта и наставио сарадњу са либретистом. Управо је традиционални концепт либрета омогућио Вердију да оствари тако модеран музички израз, због којег је касније био нападан. Посебно упечатљива била је смањена употреба речитатива, јер је композитор више волео да прави оштре резове између заокружених, аутономних сцена него да ствара нешто што би се могло посматрати као континуиран ток. Сцене су распоређене према строгој симетрији. У њиховом центру су били обимни наративи у којима је евоцирана далека прошлост која је пружала позадину за Вердијево преиспитивање базичних осећања као што су љубав, љубомора, мржња и освета. Протагонисти потпадају под утицај ових емоција и на крају због њих страдају: Леонора је спремна да умре за своју љубав, Ацучена је опседнута жељом за осветом која и покреће сва дешавања, Манрико је толико обузет љубомором да чак оптужује умирућу Леонору да му је била неверна а Гроф, несвестан правих околности и заспељен мржњом, убија свог рођеног брата.

У овом сталном премештању перспективе, Вердијева музика, с једне стране, служи као неутрални посматрач различитих ситуација описаних у опери, док са друге пружа увид у унутрашњи живот ликова, истражујући њихове емоције до најситнијег детаља. Упркос бројним негативним реакцијама, опера је доживела тријумф на премијери у Театру Аполо у Риму 19. јануара 1853. године и уз друга два дела из „латинске трилогије" - Риголета и Травијате, заузима истакнуто место у композиторовом опусу.