Кристоф Вилибалд Глук као путујући композитор

Кристоф Вилибалд Глук рођен је 2. јула 1714. године, у Ерасбаху, на истоку Баварске у чешкој аристократској породици. Прва искуства као музичар стекао је у Прагу, где је на универзитету студирао логику и математику, а крајем тридесетих година XVIII века затичемо га у Милану, где му је часове композиције држао Ђовани Батиста Самартини. Деби Глука као оперског композитора била је опера Артаксеркс на Метастазијев либрето, коју је поставио за карневалску сезону 1742. године у Милану, након чега је уследио низ других оперских продукција, како за овај град, тако и за суседне градове северне Италије, и то по правилу на либрета Пјетра Метастазија. Иако настале у изразито конзервативној средини, у овим операма је већ могао да се примети Глуков порив за иновативношћу. Године 1745. Глук ће се запутити у правцу Лондона, чиме започиње период његовог живота у коме је радио као путујући капелмајстор. У наредних седам година Глук ће писати опере за Лондон, Дрезден, Беч, Хамбург, Копенхаген, Праг и Напуљ, неуморно путујући широм Европе. На композитора је посебан утисак оставила натуралистичка глумачка школа коју је у Лондону развијао Дејвид Герик. У периоду од 1748. до 1752. Глук је радио у путујућим оперским трупама Пјетра Мињотија и Ђованија Батисте Локателија, које су биле активне у Немачкој, Данској и Чешкој. Глук је за Локателијеву трупу у Прагу написао две нове озбиљне опере: оперу Аеције из 1750 године и оперу Хипсипила из 1752, а поставио је и верзију своје раније опере, Хипермнестра.

Типичан метастазијевски заплет Глукове опере Аеције заснива се на љубавном четвороуглу, у коме се страст сукобљавља са дужношћу: генерал Флавије Аеције, који се тријумфално вратио у Рим, треба да ожени Онорију, сестру императора Валентијана III, али је заљубљен у Фулвију, која је и сама обећана Валентијану. У другом чину Метастазијеве драме Фулвија од императора Валентијана више не може да сакрије своју љубав према Аецију, али истовремено покушава и да заштити свог оца, Максимуса, који против императора кује заверу. Чин се завршава опсежним терцетом Фулвије, Валентијана и Максимуса, у коме император прогони Фулвију инсистирајући на њиховом венчању.

Аутор Срђан Атанасовски