Отисак времена - Чеслав Милош: Абецедар

 Чеслав Милош: Коментар после више година

Из биографија људи пера сазнајемо да су се многи од њих још у детињству предано бавили састављањем романа и прича. Међутим, ја никада нисам осећао жељу за таквим приповедањем, измишљањем јунака и њихових доживљаја. А и касније, роман као жанр  нисам много ценио.

Абецедар сам писао уместо романа или као нешто на граници романа, у складу с мојим сталним трагањем за „обухватнијом формом". Упитао сам се: зашто се не бих опробао у форми, коју досад нисам користио, која даје много слободе, пошто не јури за лепотом, већ региструје чињенице. Водило ме је сећање на људе и догађаје, не дозвољавајући ми дотеривање, терајући ме напред, само да још некога или нешто сместим у књигу. Можда ће читалац осетити то обиље материјала који тражи да изађе на светлост дана, тако да се иза сваке странице крију друге, које би могле да буду написане. Ипак, главне врлине ове збирке су хировитост и лежерност.

Не бих хтео да на читаоца оставим утисак да је ова књига за мене мало важна. Рад на њој одговарао је мојој дубокој унутрашњој потреби, коју сам с годинама све више осећао: потреби да зароним у тај људски честар који називамо историјом наше савремености или, једноставно, нашом цивилизацијом. Чудан је то спектакл и сâм сам се, учествујући у њему, чудио некаквом обиљу које је измицало речима. Старост ме је претворила у кућу отворену за гласове људи које сам некада познавао, као и за оне које сам знао само по чувењу или из књига. Читаво клупко испреплетаних судбина, трагичне и комичне; боје, облици, звучање разних језика и разних акцената. Запазио сам и то да сам према својим ближњима благонаклонији него што сам био у младости, да сам мање склон да их осуђујем, мада понекад подлежем лошим навикама и испод мог пера омакне се пакост. Али, живео сам у време  огорчености, мржње и гнева, дакле, и тако врлина ауторске правде код мене не испада најгоре.

Преводитељка Абецедара на енглески језик, професорка Медлин Левајн са Универзитета Северна Каролина, изнела је тезу да разна моја прозна дела чине неку врсту романског мозаика о двадесетом веку. Можда је у праву а, ако је тако, онда значи да сам ипак, не намеравајући да сликам свој век у романима, нешто ипак насликао.

Краков, октобар 2001.