Ђузепе Верди: Сицилијанско вечерње (трећи чин)

Премијера опере Сицилијанско вечерње уприличена је 13. јуна 1855. године и доживела је топао пријем код француске критике, чак и код изузетно строгог Хектора Берлиоза, али није успела да се задржи на репертоару. Због тога је Верди одлучио да се опера преведе на италијански језик, што је учинио Еуђенио Каими. Ипак, због револуционарног сижеа дело није могло у Италији бити изведено у оригиналу, те је 1855. године у Парми постављено под именом Ђована де Гузман, а радња је са Сицилије премештена у Португалију у XVII веку. После уједињења Италије, вратило се првобитно име Сицилијанско вечерње и од тада опера се готово увек изводи на италијанском језику, без получасовног балета присутног у француском оригиналу. Вечерас пратите оригиналну француску верзију опере.

Трећи чин је подељен у две сцене. У првој се налазимо у Монфоровој палати, где гувернер Сицилије размишља о својој прошлости. Наиме, жена коју је отео родила му је сина кога је одгајила тако да мрзи свога оца. У његов кабинет доводе Анрија, а Монфор му том приликом доказује да је управо он његов изгубљени син. Младић је шокиран, али и уплашен да ће изгубити Елен, те и поред Монфорових упорних молби одбија да га прихвати као оца.

Друга сцена се одвија у балској дворани у палати, у типичној ситуацији француске велике опере када се емоције протагониста супротстављају атмосфери јавног догађаја. Просида и Елен откривају Анрију детаље плана за убиство Монфора. Младић је ухваћен у мрежу опречених емоција, те упозорава оца на заверу, али не жели да пређе на његову страну. Ипак, када Елен покуша да убије Монфора, Анри га спашава. Завереници одмах бивају ухапшени, а Елен и Просида, не знајући са каквом се дилемом Анри суочава проглашавају га издајником.

Уредница Ксенија Стевановић