Грамофонија

Јан Карлстед припада средњој генерацији шведских модерниста, који су шездесетих и седамдесетих година прошлог века ступили на узбуркану нордијску музичку сцену. У јеку различитих авангардистичких стремљења, Карлстедови савременици су настојали да пронађу нови средњи пут шведске музике, а да притом не посегну за радикалним експериментима, нити да традицијом прикривају своју савременост. Плоча са „симфонијом братства" сведочи о једном таквом настојању.

Композитор је тежио да актуелност свог дела симболично оствари посвећујући га трагичној судбини Мартина Лутера Кинга. Аутор је, дакле, музичким средствима остао у модернистичком канону, али је сврху оваквом поступку пронашао у идејама борбе за праведнији свет, уместо да своје дело представи као аутономни ентитет. Напротив, Карлстед је из традиционалног музичког речника преузео поступке којима је установио стабилну симфонијску структуру, да би у њу уградио и личне импресије о друштвеном стању, омузикаљене кроз особен третман удараљки и хорни, те употребу неправилног метра, на пример. Поменути „други талас" модернизма се одразио и на продукцију снимка.

Пажња која је посвећена удараљкама у целокупној звучној слици одражава настојање да се студијски звук оркестра што више приближи начину простирања свакодневних звукова. Наиме, високе удараљке су сведене на тренутак ударца, и будући често удвојене са неким другим инструментом, синтетизоване са њим у јединствен тембр, који до слушаоца, као и у свакодневној вреви, долази у својој укупности и непредвидивости. Покретљивост снимка коју узоркује овакав третман, допуњена је помало филмски патетичном, али у овом случају веома ефектном, екстензивном реверберацијом у случају перкусивних догађаја у најнижем регистру, чиме „Симфонија братства" добија донекле наивну топлину дрона, семантизовану позивом човечанству на мир и преиспитивање.

Аутор Милан Милојковић