Берлински Бах

Једна од одлика стваралачког процеса Карла Филипа Емануела Баха јесте и израда више верзија једног дела, за потребе извођења на различитим инструментима. Ово се посебно може приметити на појединим остварењима у концертантним жанровима. Концерт у Бе дуру из берлиског периода тако постоји у чак три аутентичне верзије, за виолончело, флауту и за чембало. У оквиру берлинског периода Бах је такође компоновао низ нетипичних концертантних дела за чембало уз пратњу оркестра, насловљених као „сонатине". Двоставачну Сонатину за чембало уз пратњу оркестра у Е дуру, сачувану у рукопису, Карл Филип Емануел Бах компоновао је 1763. године, а у овом делу је посебно занимљива употреба дувачких инструмента у оркестру, односно пара флаута и хорни.

Међу водеће композиторе на двору Фридриха Великог, поред Баха, убрајао се и Франтишек Бенда, који је у Берлин дошао 1741, као већ прослављени виолиниста-виртуоз, преузевши место концертмајстора краљевог оркестра, где је и остао све до своје смрти 1786. године. Историчар музике и критичар Чарлс Берни забележио је да је Бенда „стекао велико поштовање у својој професији, и то не само захваљујући високо експресивном начину свирања виолине, већ и елегантним и дирљивим композицијама које је писао за овај инструмент". Композитор и критичар Јохан Фридрих Рајхарт тврдио је да је Бенда извођач који има моћ да управља срцима своје публике и да их преплави осећањима. Најзначајнији део Бендиног опуса представљају концерти за виолину, од којих је велики део остао у рукопису. Посебно плене лагани ставови Бендиних концерата, који су обликовани кроз певљиве и експресивне мелодије, а чији је патос додатно потцртан специфичном орнаментиком.

Аутор Срђан Атанасовски