Сублимне фреквенције – Сем Прикоп

Сем Прикоп, један од лидера култног чукашког бенда Sea and Cake, паралелно је градио и солистичку каријеру која започела 1999. године, објављивањем првог албума који је носио име аутора. Ово остварење за дискографску кућу Трил Џоки окупило је неке од најцењенијих музичара чикашке сцене 90-их - Прикоповог најближег сарадника из бенда Sea and Cake, гитаристу Арчера Пруита, перкусионисту и бубњара Чеда Тејлора, лидера бенда Tortoise Џона Мекинтајера, на ударaљкама, трубача Роба Мазурека, басисту Џошуу Ејбрамса, као и Џима о Рурка у улози продуцента и гитаристе.

Гледано из данашње перспективе, чикашка музичка сцена 90-их била је једна од најинтересантнијих - авангарднија и отворенија у поређењу са медијски много познатијим сценама, попут оних у Сијетлу и Њујорку. У отклону од гранџ естетике, али и од карактеристичног њујоршког даунтаун „арти" израза, музичари из Чикага су били спремни на експеримент, неспутано истраживање најразличитијих жанрова популарне музике у сложној потреби за свирањем, али и институцијом „свирке" као дометом постојања. У том смислу, они јесу баштиници експерименталних тежњи чикашке музике оличених у деловању Арт Ансамбла или рок радикалности Стива Албинија. На одређени начин, овај непретенциозни приступ музици није створио велике звезде, али је поставио темељ за преиспитивање рок естетике одводећи је у правцу пост-рок изражајности која се темељила на повећању улоге инструменталне импровизације и отварања ове музике према разноврснијим звучним световима.

Поетика Сема Прикопа се ослања на ове смернице. Песме су стилизоване, наизглед личе на „камерну музику за проширени рок бенд", а у неким нумерама глас изостаје. Уместо рок бубња, чују се пригушени звукови тимпана, комплексни ритмови, хипнотички рифови на гитарама, брзе промене темпа и изостанак класичне строфа-рефрен форме, док је хармонска структура засићенија и богатија. Стихови су сведени, репетитивни, уланчани, асоцијативни, а мелодијска линија је често поверена деоници трубе, а не гласа. Сама вокална деоница не тежи потпуној разумљивости, већ одређене речи имају функцију акцената и музичко-симболичког емотивног нагласка песме. Нумере остављају утисак интимних скица, лирских увида у реалност, малих вињета у којима се сусреће својеврсни поетички приступ „догађајности" на трагу америчке књижевне и песничке естетике.

Уредница Ксенија Стевановић