Берлински Бах

Након што је тридесетих година радио у Франкфурту на Одри, Карл Филип Емануел Бах је, ступањем Фридриха Великог на пруски престо 1740. године, ангажован као музичар при краљевском двору у Берлину. Када буде напустио Берлин 28 година касније, Емануел Бах ће већ словити за једног од највећих активних немачких композитора, музичког генија 18. века, те ће остати познат под надимком ‘Берлински Бах'. Иако није био љубимац краља Фридриха Великог, који га је држао у служби као корепетитора на чембалу, а не као композитора, утицај Баха на музички живот у Берлину био је огроман, пре свега захваљујући његовом чувењу у интелектуалним круговима, те подршци краљеве сестре, принцезе Ане Амалије. Један од централних жанрова којима се Карл Филип Емануел Бах посветио током свог берлинског периода јесте концертантна музика за чембало. Целокупан опсег Бахових дела за чембало насталих у Берлину је изузетно разноврсан, што се посебно да закључити уколико се у обзир узму и необјављене композиције, сачуване у рукопису. Сонатина за чембало у Ес-дуру, упркос свом наслову, представља концертантно дело које подразумева пратњу оркестра, а настала је 1764. године и штампана је у Берлину две године доцније. Бах је у овој Сонатини применио нетипичну цикличну форму, те композицију започео лаганим ставом и солистичким наступом чембалисте.

Међу савременицима Карла Филипа Емануела Баха који су били активни као музичари на двору Фридриха Великог, посебно се издвајао Јохан Јоаким Кванц, који не само што је био краљев учитељ флауте, већ и један од његових омиљених композитора. Највећи део свог опуса Кванц је посветио управо флаути, те Фридриху Великом као солисти; његове концерте за две флауте на пруском двору су, по правилу, као солисти изводили управо сам Кванц и његов ученик, Фридрих Велики. Концерт за две флауте у Ге-дуру Јохана Јоакима Кванца се такође издваја нетипичном формом, те започиње лаганим уводним ставом Spiritoso e larghetto, који одликује карактер француске увертире, након кога следе типични, али изражено сажети концертантни ставови. Занимљиво је да концерти за флауту, намењени Фридриху Великом као солисти, постоје и у опусу ‘Берлинског Баха'.

Срђан Атанасовски