300 година од рођења Кристофа Вилибалда Глука

Опера Орфеј и Еуридика, премијерно изведена у бечком Бургтеатру 5. октобра 1762. године, представља једну од прекретница у историји опере. Писана на либрето Ранијерија де Калцабиђија, прва у низу Глукових и Калцабиђијевих реформисаних опера, Орфеј и Еуридика је блиско повезана са традицијом пасторалног жанра acione teatrale, а у њој се очитавају скоро сви елементи реформистичког манифеста који ће Глук и Калцабиђи објавити у предговору опере Алкеста 1767. године. Из партитуре опере елеминисане су колоратуре и da capo арије, разбијен је систем смењивања речитатива и арија, а речитатив secco је у потпуности заменио експесивно конципиран оркестарски речитатив accompagnato. Изузетно значајна улога у драматургији опере дата је хору, али и балету, који је задобио облик пантомимских сцена. У свим овим елементима јасан је утицај француске опере, а већина уметника који су били ангажовани у продукцији су били упућени у тековинаме француских оперских жанрова. Специфичности Глуковог музичког израза у великој мери је била условљена и избором певача, поготову када је у питању карактер вокалних деоница. За улогу Орфеја био је ангажован италијански алт-кастрат Гаетано Гвадањи, који, поред тога што је био познат по изузетној глуми и сјајном држању на сцени, свој виртуозитет није градио на бриљантној техници колоратура, већ на деликатном и рафинираном тону. Понудивши једну значајно другачију музичко-сценску естетику, опера Орфеј и Еуридика одјекнула је у европским музичким круговима тог времена и имала је огроман утицај на оперску сцену позног 18. века, поставивши се као својеврсни узор у напорима да се реформише италијанска опера. Други чин Глукове опере Орфеј и Еуридика најпре слика Орфејев пут у подземни свет, а затим његову посету Јелисејским пољима, а конципиран је у виду преплета балетских и хорских нумера, који се успостављају као иманација хора из античке трагедије, те високо експресивних наступа главног протагонисте.

Утицај који је Глук остварио овим оперским остварењем може се, на плану балета, упоредити са годину дана старијим делом Дон Жуан, или Гозба Каменог госта, који се сматра првим примером жанра ballet d'action (пантомимски балет) у историји. Поред Глука, овај балет осмислили су либретиста Ранијери де Калцабиђи и кореограф Гаспаро Анђолини, а премијерно је изведен 17. октобра 1761. године у бечком царском Кертнертор театру. Радња балета Дон Жуан заснована је на истоименој драми Молијера из 1665 године, која представља једно од основних исходишта мита о Дон Жуану у европској литератури. У овој причи пратимо главног протагонисту на путу од двобоја у коме је починио убиство, до силаска у пакао, што је казна за његове земаљске грехе. Финале балета издваја се специфичним и ефектним оркестрационим решењима којима је дочаран призор пакла. Управо се ова сцена сматра за могуће исходиште драматског симфонијског израза који је био популаран шездесетих и седамдесетих година 18. века, а који данас, по угледу на историју литературе, означавамо термином Sturm und Drang.

Незадовољан рецепцијом својих дела у Бечу, Глук је искористио дебату која се почетком седамдесетих година 18. века отворила у париској штампи и која је артикулисала незадовољство француских интелектуалаца стагнацијом жанра тражеди лирик, понудивши да свој композиторски таленат стави у службу обнове озбиљне француске опере, али и поновне афирмације француског као певаног језика. У периоду од 1774. до 1779. године Глук је поставио осам опера у Паризу, од чега су четири биле прераде остварења из бечког периода. Иако је све време имао непријатеље који су оспоравали његов успех, са сигурношћу се може рећи да је Глук преобразио француску оперу, те да је остварио огроман утицај на будуће композиторе - реформаторе опере, попут Берлиоза и Вагнера, који ће Глука увек наводити као свој узор. Највећи тријумф и неподељени успех Глук је постигао својом опером Ифигенија на Тауриди, из 1779. године, писаном на либрето Никола-Франсоа Гиљарда. Две године касније, Глук је начинио и верзију на немачком језику, чиме је био загарантован још већи утицај овог остварења. Глук је у овом делу своју реформу опере довео до крајњих консеквенци, тиме што је скоро елиминисао балетске дивертисмане који нису у функцији радње, те додатно скратио речитативе, који су сви обликовани као високо експресивни наступи уз пратњу оркестра. Опера обилује Глуковим аутоцитатима, те се може тумачити и као својеврсна круна његовог опуса. У другом чину опере Ореста, окованог у ланцима, прогањају визије фурија и кривица због убиства мајке, док га пријатељ Пилад теши визијом заједничке смрти на коју су осуђени. Ифигенија затиче Ореста, не успева да у њему препозна лик свога брата, и од њега сазнаје трагичну судбину своје породице. Своју патњу Ифигенија исказује кроз арију коју је Глук преузео из своје опере Титово милосрђе, из 1752. године, након чега са свештеницама припрема Орестово жртвовање.

Аутор емисије Срђан Атанасовски