Велики рат - 100 година полемика

Како истиче Војислав Павловић, оно што ми данас подразумевамо, рат као страдање превасходно цивилног становништва, као масовно уништење - било је незамисливо у 19 веку. За људе тог времена рат је „у суштини ствар професионалаца", као што је и мир „исто тако био ствар професионалаца". Међутим, Версајски мир је другачији: „У Версајском миру, у члану 231, јасно је за одговорност за то огромно, незамисливо страдање, за крај једне епохе био оптужен један народ, Немачка, њена влада, њен цар, њена војска. Књига Анике Момбауер је књига о томе како је Немачка у XX веку реаговала, превасходно немачка историографија, на ту пресуду која је донета Версајским мировним уговором. (...) Ви сте јавно осуђени да сте довели Европу у ново време - време, као што је својевремено рекао академик Андреј Митровић, нетрпељивости, време тоталитаризма, време геноцида. То је оптужба од које се Немачка бранила на све могуће начине још од августа 1914."

Двадесете године прошлог века у Немачкој, подсећа Павловић, „биле су базиране на идеји да се треба ослободити те кривице која није била само, условно речено, апстрактна категорија, то су биле и репарације, то су била ограничења, то је био терет". Одбрана од оптужбе за кривицу постала је „државна идеја, државни задатак. Створене су, о чему Аника Момбауер пише, читаве институције које су се тиме бавиле и које су континуирано ишле до доласка Хитлера на власт", чији је један од главних циљева „и био да Немачку ослободи тог баласта".

Овај проблем се, каже Павловић, поставља и после 1945. у другом светлу: „Требало је доказати да је Хитлерова Немачка била само инцидент" и, сходно томе, било је „посебно важно да се Немачка ослободи кривице за Први светски рат". У том контексту, наглашава велики значај књиге Фрица Фишера „Посезање за светском моћи" (1961) „која је тврдила да је политика Немачке јула 1914 године довела до рата и да је то део континуума једног државног пројекта који се у Немачкој створио крајем 19. и почетком 20. века". То је, додаје, „поништило 50 година напора историографије немачке политике да докаже супротно".

Милош Ковић најпре помиње књигу Кристофера Кларка и књиге неких других историчара, оних „које зовемо ревизионистима", о којима се у нашој јавности последњих годину и више дана много расправља. Каже да о Кларковој књизи, у ствари, највише говоре они који је нису ни прочитали, али и то да је „врло јасна", и поред труда њеног аутора да нам објасни како није мислио оно што је написао - да су за Први светски рат сви „помало криви, али најкривље су Србија и Русија".

У међувремену, каже, појавила се књига Анике Момбауер која „даје општи поглед на све што је о Првом светском рату и о кривици за избијање тог рата... написано од 1914. до данас. Тек ако прочитамо њену књигу, моћи ћемо да разумемо какве су то поруке које шаље Кристофер Кларк и зашто шаље такве поруке, одакле долази... ко је Фриц Фишер... Дакле, тек ту... видимо целу историју полемика о Првом светском рату". Тек тада, у ствари, „можемо да разумемо ово што се дешава и где та српска ствар стоји у данашњој међународној науци, односно, ако хоћете, питање кривице и одговорности Србије за избијање Првог светског рата".

Ковић сматра да је одговор на питање о томе шта се догодило 1914. и шта је у то време била Србија неопходно дати прво домаћој публици. На трагу те идеје настао је и пројекат стварања тротомног лексикона о Србима и Србији у прве две деценије 20. века, око којег се окупила екипа стручњака различитих генерација, водећих у својим областима. „Та ствар је", објашњава, „кренула као интересовање, брига за политичку историју, да би прерасла, примарно, у интелектуалну историју (или историју идеја), историју културе... друштва..."

Уредник: Ђура Војновић