Ђоакино Росини: Танкред

Главне улоге тумачили су контраалт Мари-Никол Лемју као Танкред, сопран Патриција Чофи као Аменаида, тенор Антонино Сирагуза као Арђирио, бас Кристиан Хлемер као Орбацано, контраалт Жозе Мариа Ло Монако као Исаура и мецосопран Сара Тинан као Рођеро. Хором театра Шанзелизе и Филхармонијским оркестром Француског радија дириговао је Енрике Мацола.

Ова опера је 1813. године донела Росинију светску славу и успоставила га као водећег италијанског оперског композитора своје генерације. Стендал је написао да је извођење овог дела био прави удар грома изнебуха из плавог, мирног неба италијанског оперског театра. Из венецијанског театра Ла Фениче, слава двадесетједногодишњег композитора, брзо је освајала Италију, а на Париској премијери 1822. године, када је главну улогу - ен травести - певала Ђудита Паста, забележено је да је публика изводила певаче чак тридесет пута да се поклоне. Занимљиво је напоменути да је славну каватину Ди танти палпити која је заштитни знак ове Росинијеве опере, Вагнер пародирао у хору кројача у својим Мајсторима певачима.

Радња првог чина се дешава 1005. године на Сицилији коју су поробили Сарацени предвођени Соламиром. Сиркауза је одолела и сачувала независност, али је раздире ривалитет између фамилије Арђирио и породице Орбацано. Они ипак одлучују да се уједине против заједничког непријатеља. Како би ојачао помирење Арђирио нуди руку своје ћерке Аменаиде, глави породице Орбацано. Међутим, девојка је тајно заљубљена у Танкреда који је заједно са својим оцем протеран из Сиркаузе као дете, када су им одузете све почасти и имања. Уз помоћ своје пријатељице Исауре, девојка пише Танкреду да се врати и ослободи Сиркаузу од Сарацена, али из опреза не пише и коме је писмо упућено. Млади витез се већ вратио, у тајности и заједно са својим верним Рођером он жели да одбрни град, као и да добије руку своје вољене.
Арђирио тражи да се венчање што пре одржи. Он мисли да је Танкред дошао у Месину и да се придружио Сараценима. Док се одвијају припреме за венчање, Танкред се појављује прерушен у витеза и нуди своју помоћ у борби против непријатеља. Аменаида тада, јавно, одбија да се уда за Орбацана. У освети због понижења он свима окупљенима показује Аменаидино писмо Танкреду, коју су његови људи пресрели, говорећи им да га је написала Соламиру. Аменаида, не може јавно да каже коме је писмо упућено јер би тиме Танкреда осудила на смрт, те нема начина да се оправда ни пред својим оцем, народом нити вољеним. Она је оптужена за велеиздају, бачена у затвор и осуђена на смрт.

Арђирио је очајан и оклева да потпише указ којим се његова ћерка осуђује на смрт што од њега тражи Орбацано. Исаура такође долази да моли за милост у име своје пријатељице. Сама у ћелији, Аменаида се мири са својом судбином. Танкред, чији идентитет још увек нико не зна, иако је уверен у то да је његова вољена крива за издају, одлучује да одбрани њену част и изазива Орбацана на двобој. Уједињени у истом болу и истој нади, Танкред и Арђирио се приближавају. Аменаида ускоро сазнаје да је Орбацано погинуо и да је Танкред победио. Народ слави победу непознатог хероја. Ослобођена, Аменаида ипак не успева да убеди Танкреда у своју невиност. Он одлази да се бори против Сарацена у планинама. Рођеро, који од Исауре, сазнаје да Аменаида није издала Танкреда, моли се да душа његовог господара нађе мир. У подножју Етне, витез оплакује своју тужну судбину и губитак вољене која га је издала. Војници из Сиркаузе му се придружују и моле га за помоћ против Соламира. Арђирио и Аменаида га сустижу, али Танкред не жели да чује шта девојка има да каже и одбацује је. Затим заједно са војницима креће у поход, обећавајући победу. Арђирио се враћа из битке са вестима да је Сиракуза победила, али да је Танкред смртно рањен. Војници доносе хероја, који коначно сазнаје да је Аменаидино писмо било њему упућено. Танкред опрашта девојци, Арђирио уједињује њихове руке, а потом витез умире.

Уредница емисије: Ксенија Стевановић