Јомели и духовна музика наполитанских мајстора

Иако је Јомели око 1750. године успео да се афирмише у утицајним круговима Ватикана, те да се позиционира као један од водећих композитора у Риму, добивши положај капелмајстора при базилици Светог Петра, његова каријера током педесетих година XVIII века биће врло динамична. Не везујући се искључиво за музичку сцену Рима, своја сценска дела је пласирао и у градовима попут Сполета, Милана, Пјаћенце, Торина и Беча. Посебно је значајан Јомелијев ангажман у хабзбуршкој престоници, где су његове опере далеко превазилазиле очекивања дворјана, а његове синфоније пресудно деловале на развој бечке симфонијске школе коју су артикулисали композитори попут Дитерсдорфа и Вагензајла. Укус бечке публике такође је значајно утицао и на развој самог Јомелијевог идиома, јер је, пишући опере за ову сцену, Јомели био у прилици да компонује хорске и ансамбл нумере, као и оркестарске речитативе, за које није било места у италијанским оперским продукцијама тог времена. У овом периоду, Јомели је постао члан Аркадијске академије у Риму, што је сасвим изузетно за једног композитора и што упућује на закључак да је био вешт у писању и импровизовању поетских стихова. Почетак педесетих година је најзначајније раздобље за Јомелијев опус духовне музике. Квалитет ових дела може се поредити са његовим оперским остварењима и по правилу су писана у модерном стилу тог времена, иако се примећује да композитор веома вешто влада и полифоном текстуром.

Један од водећих Јомелијевих ривала на плану духовне музике, у Риму, почетком педесетих година XVIII века, био је Давид Перез. Рођен у Напуљу 1711. године, најпре је био активан у Палерму и свом родном граду, а крајем четрдесетих година XVIII века његове опере извођене су широм Италије. Перез је био Јомелијев такмац приликом избора на место капелмајстора базилике Светог Петра у Риму, при чему је забележено да су музичари, али не и кардинали, били на његовој страни. Прихвативши место управника музике португалског двора 1752. године, Перез је своје позно стваралаштво у целости везао за Лисабон. Поштован као оригинални композитор елегантног израза, у својим духовним делима посебну пажњу је посвећивао адекватном третману хора и оркестра, градећи разноврсне и вариране фактуре и употребљавајући контрапункт на елоквентан и сентименталан начин.

Уредник Срђан Атанасовски