Шарл Гуно: Фауст

Џорџ Бернард Шо је 1893. године израчунао да су музички критичари попут њега провели укупно десет година гледајући извођења Фауста. Он је тада рекао: „Када Гуноова музика не би била мање анђеоски умиљата, она би до сада произвела заразну болест - Фауститис - у мојој професији. Па и овако, нисам сигуран да мој вид није оштећен превеликим излагањем гримизном капуту и Мефистовим црвеним светлима."

Један од разлога за Шоов духовити, иронични тон о Фаусту јесте и чињеница да је у то доба већина младих певача дебитовала у насловној улози. Истовремено, опера од своје премијере 1859. године, у Паризу, није силазила са репертоара највећих светских позорница. Само у Париској опери изведена је око 500 пута у првих 30 година, а до импресивне бројке од 2000 извођења ово дело је стигло у наредних 60 година. Притом, треба додати да Фауст није премијерно изведен на највећој француској оперској позоници, већ у Театру Лирик, у доба када оперске куће нису радо делиле свој репертоар. На сцени Париске опере први пут је виђен 1869. године, када су сви говорни делови претворени у речитативе и ариоза, у доба зенита такозване француске велике опере. Занимљиво је напоменути да је опера убрзо добила препеве на италијански и енглески, те су често певачи певали на више језика у истој представи, у зависности од својих преференција.

Гуноов Фауст је запосео културни простор и имагинаријум уметности XIX и XX века, тако да се референце на ово дело појављују у бројном књижевним остварењима, филмовима, стигавши чак и у свет стрипа. Наиме, оперска дива Бјанка Кастафјоре из Ержеовог серијала о Тинтину увек пева саму једну арију - то је чувена Маргаретина Драгуљ арија - Ah! je ris de me voir si belle en ce miroir из Гуновог Фауста.

Уредница Ксенија Стевановић