Ђорђе Кадијевић: Уметност и обичан човек

Почињући тест цитирањем Дејвуда Хјума „Разлог зашто многи не доживљавају прави осећај лепоте јесте недостатак оне истанчаности духа коју је потребно поседовати да би се јавила свест о том осећају", Ђорђе Кадијевић настоји да укаже на основне карактерне и интелектуалне особине по којима се особе израженог уметничког сензибилитета разликују од од оних којима та способност недостаје.

Као посебан проблем Кадијевић истиче изражену склоност медиокритета према бављењу уметношћу. Оно што их у томе покреће је више нека амбиција него прави стваралачки порив. Жеља да се освоји статус уметника и са њим стекне углед и сјај харизматске ауре који он даје, карактеристична је за друштвено еманциповане и културно едуковане медиокритете. Образованим људима просечних способности чини се да је у уметности понајпре достижан статус култне личности према којем су усмерене њихове интимне тежње или практични интереси... За разлику од прошлих времена у којима су људи, према процењеној мери њихових способности, просто и понешто грубо одвраћани од бављења уметношћу као од посла ,,који није за њих'', модерни свет у таквој ствари показује много више обзира и толеранције. Тај свет, по свом моралном кодексу, ником не ускраћује слободу избора посла и позива, а то важи и за бављење уметношћу. Нововековна историја уметности озваничила се као прво раздобље у историји цивилизованог света у којем је уметнички мотивисани активизам егалитаристички изједначен са деловањем аутентичних стваралаца, и као такав институционално верификован. Дргачије речено, продукти активизма номиналних уметника који представља симулацију аутеничног стваралаштва, квалификују се као тековине од културног значаја.

Уредница циклуса Тања Мијовић.