К. Ф. Е. Бах: Пасија по Марку

Карл Филип Емануел Бах је у Хамбургу делао као кантор лутеранске цркве од 1768. године до смрти, 1789, и у том периоду оставио иза себе укупно двадесет и једну пасију, постављајући по једно дело сваке године. Суочавајући се са потребама произвођења великог броја дела црквене музике, Емануел Бах је редовно користио поступке пародирања својих ранијих дела, као и пасија других аутора - у првом реду Телемана и свог оца, Јохана Себастијана Баха, али и других композитора његоовг времена, попут Готфрида Аугуста Хомилијуса, Георга Бенде и Готфрида Хајнриха Штолцела. Док је од својих ранијих дела користио речитативе, а из опуса Телемана и Јохана Себастијана турба хорове, Хомилијусу, Бенди и Штолцелу обраћао се за потребе израда арија и слободних хорова.

Готово целокупни рукописни материјал пасија Карла Филипа Емануела Баха, који представља једини извор преко кога се упознајемо са овим делима, био је изгубљен у периоду од Другог свестког рата до краја XX века. Захваљујући открићу из 1999. године, када је пронађен низ Бахових рукописа, поново смо у могућности да сагледамо његов допринос на плану жанра ораторијумске пасије. Ипак, значајан број пасија је, по свему судећи, заувек нестао; тако је од пет Пасија по Марку сачувана само једна, из 1786. године. Убрајајући се међу последње пасије овог аутора, Пасија по Марку значајна је за праћење доследности којом је Бах приступао одржавању овог жанра у хамбуршком црквеном животу, као и поштовања које је гајио према тада већ превазиђеном жанру црквене музике. Годину дана после његове смрти, традиција извођења ораторијумских пасија у Хамбургу је прекинута, а њихово место заузео је модерни пасијски ораторијум, који није садржао текст из јеванђеља, није био драматски конципиран, и који је у целости био састављен из низа слободних контемплативних интроспекција.

Срђан Атанасовски