Имагинарни пејзажи

Пре 36 година, тачније 1978. године, Ино је објавио свој први амбијентални албум назван Музика за  аеродроме и тиме подстакао настајање читавог жанра који је примењивао минималистичку естетику на пољу електронског стваралаштва. Ова композиција, састављена из четири дела, баштинила је пријемчивост поп музике, али је истовремено била лишена свих елемената типичне песме. Дело је замишљено као мултиканална инсталација састављена од уланчаних музичкх лупова. Основна замисао је била да се створи музика која би смањила напетост путника на терминалима аеродрома док на свој лет чекају и по више сати.  Ино је на ову идеју дошао у време када је и сам провео много времена заробљен у једној немачкој ваздушној луци, у којој није било никаквог додатног звука. У једном, додуше врло кратком периоду, почетком 80-их година XX века, Инова инсталација се могла чути на њујоршком Ла Гвардија аеродрому.

Двадесет година по настанку Музике за аеродроме, амерички ансамбл Bang on a Can All-Stars је поручио нову верзију композиције, у блиској сарадњи са Брајаном Ином и уз поштовање његове првобитне замисли. Сам композитор се није надао да ће музика која је снимљена аналогном технологијом бити интересантна новим генерацијама уметника стасалих у дигиталном добу и да ће је изводити музичари на живим концертима. На тај начин је електронска композиција нашла свој пут и поново заживела у традиционалном, инструменталном медијуму, потврдивши још једном да је комуникација између „синтетизованог" и „акустичког" звука веома жива и инспиративна.

Уредница Ксенија Стевановић