Јомели и опера на Виртембершком двору

Суочен са непријатељством у престоници, војвода Карл Еуген од Виртемберга је, током 1764. године, решио да своју резиденцију измести из Штутгарта у летњу палату у оближњем Лудвигсбургу. Постојеће позориште у саставу палате било је скромно, те је покренут пројекат изградње нове велике оперске сцене, која је била повезана са палатом. Већ годину дана касније виђене су прве оперске продукције, а међу првим Јомелијевим делима премијерно постављеним на новој сцени била је опера Вологас, изведена за војводин рођендан 1766. године. Текст дворског песника Матије Верација рађен је према либрету Апостола Зена Луције Вер, римски император из 1700. године и говори о љубавном троуглу императора Вологаса - пораженог краља Партије, и његове веренице Беренике, у коју се Луције Вер заљубљује. У трећем, завршном чину опере, Береника одбија царске инсигније које јој нуди Луције Вер, не би ли потом римски император устукнуо пред Вологасом, који долази на челу парћанске војске.

Вераци је био један од најватренијих заговориника реформе италијанске опере серије шездесетих година XVIII века. Он је критиковао метастазијевски оперски модел, у коме је акценат био на поетским квалитетима и који је подразумевао стриктну поделу на речитативе и арије, јер је сматрао да у опери, као пре свега сценској уметности, на прво место треба ставити што непосреднију репрезентацију радње на сцени, у садејству музике, текста и свих других позоришних елемената. Верацијеви стихови, који су се савременицима неретко чинили незграпним, били су заправо идеални медиј за Јомелијева настојања да укине шаблонизиран и предвидљив музички ток у опери, те да изгради непосредне споне између разнородних нумера. У Вологасу Јомели је изградио партитуру неуобичајене ритмичке и фактурне сложености, снажних контраста у темпу и динамици, али и високих интерпретативних захтева који се постављају како пред вокалне солисте, тако и пред инструменталисте. Упечатљиви су облигатни наступи дрвених дувачких инструмента, који потцртавају драмске сцене слутње, очаја и страха. Оркестарски речитативи су разрађени и музички дескриптивни, те разноврсни по питању фактуре и оркестарских боја. Посебно треба истаћи опсежни трио главних протагониста којим се завршава други чин опера, а који је компонован из више одсека: започиње као сукоб између заљубљеног пара и императора, наставља се као дует љубавника, а завршава се као прокомпонована арија Луција Вера.

Срђан Атанасовски