Вокалне симфоније – Питер Максвел Дејвис

Питер Максвел Дејвис је Десету симфонију компоновао годину дана пре свог 80. рођендана. Дело је настало као омаж чувеном италијанском барокном архитекти Франческу Бороминију, који је био једна од најзначајнијих композиторових инспирација. Занимљиво је напоменути да је за Дејвиса италијанска архитектура била неисцрпно и важно надахнуће током целог његовог стваралаштва, те је тако већ раније Бороминију посветио свој Седми - Наксос квартет у којем је сваки став назвао по некој од његових чувених цркава из 17. века, док Трећа симфонија представља омаж стравалаштву Филипа Брунелескија и структуралним мистеријама његових грађевина.

Према речима самог композитора: „Десета симфонија је својеврсна медитација на неке од архитектонских и математичких принципа на којима се базира Бороминијево стваралаштво, а представља вероватно 'најконтролисанију' и уједно најнеобузданију музику коју сам написао - уз бучну секцију удараљки."

На почетку симфоније хор пева скарадни сонет о томе како је Боромини требало да буде масон, а не архитекта; као и песму Ђакома Леопардија која - према Дејвисовим речима - симболизује Бороминијеву депресију. Хор ће и у даљем току композиције имати значајну улогу јер дело представља својеврсну вокалну драматизацију краја Бороминијевог живота - његовог покушаја самоубиства и тестамента који је сачинио два дана пред смрт.

Како дело ипак не би завршило као трагичан и мрачан музички приказ, Дејвис ублажава ову атмосферу тако што хор на крају изговара називе Бороминијевих најзначајнијих грађевина. Сам композитор је сматрао да тиме као да поручује: Погледај шта је Боромини створио упркос својој депресији и свему осталом кроз шта је морао да прође.

Уредница емисије: Светлана Тртица