Историјски снимци

Рођен у Будимпешти 1897. године, а одрастао у Бечу, Џорџ Сел је на светску музичку сцену ступио још као дечак - талентовани пијаниста који је уз дела класичне литератире тада изводио и своје композиторске првенце и клавирске аранжмане.

Лондонски деби имао је са једанаест година када га је тамошња критика понесена изузетним утисцима прозвала "новим Моцартом". Током наредних година, Сел је развијао запажену каријеру младог виртуоза са бројним угледним оркестрима међу којима и са Берлинском филхармонијом, међутим током овог периода у његовој уметничкој личности све више је преовладавао афинитет за диригентским позивом.

Након што му се указала изненадна прилика да на једном концерту замени диригента Бечких симфоничара, када је показао способност за контролом и звучним обликовањем великог ансамбла, Џорџ Сел је добио позив за наставак сарадње, те ће за пултом овог оркестра стећи и прва озбиљнија диригентска искуства. Брзо се доказавши као врстан млади диригент који обећава, Сел већ следеће године одлази на место диригента Берлинске државне опере где ће познанство са Рихардом Штраусом имати велики утицај на његове уметничке погледе. Током Првог светског рата, као и у међуратном периоду, Сел је дириговао бројним оркестрима, а нарочито оперским ансамблима широм Европе. Остало је забележено да је пред амерички деби са Симфонијским оркестром из Сент Луиса, 1930. године, тамошњој публици био најављен управо као оперски диригент. По избијању Другог светског рата Џорџ Сел ће се и дефинитивно преселити у Сједињене Америчке Државе где ће током четрдесетих сарађивати са угледним оркестрима новог континента, а уз то прихватао је позиве за наступе са Симфонијским оркестром Ен-Би-Сија (којим је тада управљао Тосканини) што му је обезбедило статус једног од најцењенијих диригената у Америци. Исте, 1946. године када је постао амерички држављанин, Сел је дошао на чело Кливлендског симфонијског оркестра на којем ће остати до краја живота, и који ће подићи на ниво једног од најбољих оркестара света тог времена.

Интерпретативни стил овог диригента базирао се на четири принципа - пажљивом осмишљавању фразирања, истицању транспарентности музичке идеје, звучном баланирању и чрвстој архитектури музичког тока. Пасебна пажња коју је поклањао ритмичкој стабилности извођења, одавала је утисак уиграности музичара налик оној у мањим камерним ансамблима попут гудачког квартета.

Говорећи о свом схватању интерпретације Џорџ Сел је истицао: да је веома танка граница између јасноће и хладноће, самодисциплине и озбиљности. Међутим, по њему, постоје различите нијансе осећања и карактера, рецимо топлине - од моцартовске, па до оне у делима Чајковског. Управио зато, по Селу, неопходно је прилагођавати се духу сваког појединачног композитора или дела. Како је истицао, приступ делу мора бити заснован на умерености и дисциплини, јер управо ове карактеристике, по његовом схватању, представљају највеће врлине уметничког стваралаштва.

Уредник емисије: Стефан Цветковић