Јомели и опера на виртембершком двору

Запажен међу аристократским меценама XVIII века, Карл Еуген је на виртембершки престо ступио 1744. године, а већ 1750. године отворено је ново позориште у престоном Штутгарту. Војвода је био љубитељ како италијанске опере серије, тако и француске лирске трагедије, те су се на његовом двору ове две традиције озбиљне опере често преплитале, а захваљујући ангажовању водећег представника авангардног пантомимског балета (ballet d'action) тог доба кореографа Жану Жоржу Новеру, плес је такође имао важну улогу на музичкој позорници у Виртембергу. Јомели је био ангажован као главни капелмајстор у Виртембергу, од 1754. до 1769. године, поставивши у том периоду чак двадесет и седам музичко-сценских остварења, и то у Штутгарту, оближњем Тибингену, те у војводиној летњој палати у Лудвигсбургу. Парадоксално, иако је за чак четрнаест опера Јомели употребио либрета Пјетра Метастазија, његова остварења у овом периоду изражавају темељну критику метастазијевске естетике озбиљне опере, критику коју је композитор у великој мери артикулисао у сарадњи са дворским песником Матијом Верацијем. О овоме сведочи и Јомелијева опера Напуштена Дидона из 1763. године. Реч је, заправо, о трећој верзији опере коју је Јомели израдио на један од најпопуларнијих Метастазијевих либрета. Међутим, за разлику од претходне верзије, коју је Јомели поставио у Бечу, под будним оком самог Метастазија, штутгартска верзија подразумевала је темељну ревизију Метастазијевог текста која се огледала у значајним скраћењима речитатива, модификацији арија, те увођењу дуета. Јомели је посебно пажљиво компоновао речитативе уз пратњу оркестра, неретко стварајући праве минијатурне тонске поеме. Захваљујући овим ревизијама, у штутгартској верзији Јомелијеве Напуштене Дидоне успостављена је блиска и динамична веза музике и сценске акције.

Радња Напуштене Дидоне заснована је на Вергилијевом епу Енејида и причи о Дидони, краљици Картагине, која се несрећно заљубљује у тројанског ратника Енеју. У другом чину опере Дидона покушава да Енеју начини љубоморним, претећи да ће прихватити Јарбову брачну понуду; терцет Дидоне, Енеје и Јарба, којим се чин завршава, Јомели је израдио као прокомпоновану нумеру, у којој се одсеци смењују у маниру опере буфе, а одломци оркестарског речитатива уграђени су и унутар самог терцета. Музичким решењима приказан је љубавни очај Дидоне, која на послетку остаје сама на сцени. Трећи чин опере доноси разрешења судбине обеју главних ликова - Енеје и Дидоне - као и веома успелу елаборацију њихових музичких портрета. Енеја је победник у бици против Јарбове војске и, након тријумфа, напушта Картагину, одричући се Дидонине љубави. Дидона је очајна и баца се у ватру која разара њен престони град.

Срђан Атанасовски