Кристоф Вилибалд Глук: Алкеста (1)

Представићемо париску верзију Алкесте из 1776. године, која се данас најчешће изводи на оперским позорницама јер се сматра успелијом и довршенијом од њене претходнице - Алкесте на италијанском језику. Либрето за ову трагичну оперу у три чина написао је Мари-Франсоа-Луј Ган-Леблан ди Роле на основу оригиналног предлошка Раинијерија да Калцабиђија. Ова опера је, како у својој првој верзији из 1767, тако и у другој верзији, из 1776. године, најрадикалнији помак у Глуковој и Калцабиђијевој реформи опере серије. Карактер уметничког манифеста овом делу обезбеђује и славни предговор штампаном издању партитуре, који су Глук и Калцабиђи највероватније заједно написали. У њему је речено следеће: „Мишљења сам да ограничим музику на њену праву функцију, а то је да служи Поезији како би била изражајнија, односно Заплету, али да не прекида или хлади радњу беспотребним, површним украсима. Нисам желео да зауставим глумца у жару дијалога како би сачекао досадни риторнело, нити да га зауставим у сред речи да би... направио помпу дугим одсеком у којем показује агилност свог гласа, или да чекам оркестар да каденцира." Такође, Глук уводи нови значај оркестра који по њему прати глас „не више као слуга који прати свог господара, већ онако како руке, очи, покрети лица и целог тела прате језик осећања и страсти".

Радња се дешава у граду Фери у Тесалији. У првом чину, народ је несрећан јер њихов краљ Адмет умире од мистериозне болести. Краљица Алкеста заједно са окупљенима одлази у Аполонов храм, како би принели жртву боговима у замену за милост. Али, пророчанство које добијају заузврат је кратко и страшно: Краљ ће умрети, ако не умре неко уместо њега. Народ је уплашен и бежи. Оставши сама, Алкеста одлучује да се жртвује за свог љубљеног мужа, како би њихови поданици и даље имали вођу. Првосвештеник је обавештава да су богови одлучили да прихвате њену жртву и да је подземни свет очекује.

Други чин започиње слављем у Адметовој палати, јер се краљ опоравља. Адмет пита свог пријатеља Евандера - ко је то пристао да се жрвтује како би он оздравио, мислећи да је у питању један од његових верних поданика. Појављује се тужна и уплакана Алкеста, која, иако покушава да избегне истину, на крају признаје свом супругу да ће се управо она жртвовати за њега. Очајни Адмет говори да не жели да прихвати њену жртву и љути се због воље богова. Њихов потресни дијалог се одвија над фоном прославе краљевог оздрављења. Ипак, када краљица коначно свима открива своју намеру, хорска деоница постаје ламентозна и базирана на тоновима умањеног септакорда.

Уредник: Ксенија Стевановић