Музика за чембало

У пре-револуционарним годинама у Француској, чембало је доживело свој последњи велики успон пре него што га је потиснуо нови клавијатурни иструмент - фортепиано. Симон Симон је био један од последњих француских композитора који су стварали искључиво за чембало. Његов опус 1 је објављен у Паризу 1761, а опуси 2 и 3 су уследили 1770. године. Симон је рођен у близини Рамбујеа, а са седам година је отишао у опатију близу нормандијског града Кана, да би учио музику са ујаком који је био оргуљаш. Младићев таленат је убрзо превазишао способности провинцијског музичара, те је школовање наставио у Паризу, учећи и са Маркизом де ла Мезанжер, ученицом Франсоа Купрена, као и са Доверњем. Захваљујући браку са виђеном Мадмоазел Тардиф, Симону су се отворила врата највиших аристократских кругова, те је убрзо именован за учитеља чембала Краљице и Грофице Артоа. На овој позицији је био од шездесетих година 18. века, па све до 1788. године, када се у краљевским списима последњи пут помиње његово име. Претпоставља се да је умро у Версају касније те године.

Дела објављена у Симоновом опусу 1 откривају велику бригу за детаље, карактеристичну за врсног педагога, посебно када је реч о темпу и артикулацији. Његове свите са формално налазе на прагу сонате - петнаест од 25 комада су груписане као свите, од којих су неке организоване као троставачни циклуси, са средњим ставом у контрастном тоналитету. Опус 1 Симона Симона садржи и опсежан предговор у којем композитор даје обиље драгоцених информација о извођачкој пракси последњих година пред залазак епохе чембала.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић