Електронски студио

Циљ Андреса Левин-Рихтера у остварењу Студија 1 био је да постигне звучност сличну традиционалним инструментима, укључујући и ефекте које они производе, као што су пицикато и слични перкусивни звукови. Промена тензије у делу остварена је мењањем комплексности ритмичких структура и „густине" тембра. Тиме се статичност и релаксација у музичком току везује за познат или бар близак звучни садржај, док се напетост постиже усложњавањем звучности. У оригиналу је рађен микс за четири магнетофона, а касније је израђена и стерео верзија, коју сада емитујемо.

Илхан Мимароглу је у првом делу композиције под називом Гроб Едгара Поа, Интермецо и Скитница са Бауерија употребио снимак изговарања истоимене Малармеове песме који је подвргнут стандардним поступцима студијске обраде. Ауторова идеја је била да звук речи трансформише тако да оне рефлектују идеје песме, али само посредно, имајући у виду да је реч о самосталном музичком делу. Интермецо је инспирисан идејом турског сликара Ахмета Гурсоја који је сматрао да уметник треба да задржи потпуну структурну контролу над материјалом добијеним методом случаја. У ту сврху Мимароглу је употребио ринг-модулатор, односно мултипликатор, који на свом излазу даје производ унетих сигнала, без могућности њиховог препознавања појединачно. Иако уметник утиче на то које ће се вредности множити, њихов производ је на известан начин случајан, будући да ринг модулатор даје на излазу сигнал са великим бројем инхармоника који се не могу контролисати. Такав „случајан" материјал композитор је структурисао миксом, чиме је иницијална идеја довршена у пракси. Композиција Скитница са Бауерија је такође инспирисана сликарством, директније него што је то био случај са претходним делом. Као што је Жан Дибифе користио само један материјал за своју слику, тако је и Мимароглу употребио само звук окидања гумене врпце као извор. Техникама манипулације магнетофонском траком, ови специфични звукови су инкорпорирани у узбудљиву стерео целину.

Шездесетих година прошлог века су многи композитори настојали да електроакустичку музику ослободе епитета као што су „вештачка", „хладна", „апстрактна" и уткају део своје емоционалности у тада ново стваралаштво. Међу њима је и израелски композитор Цви Авни који је снимак гласа своје супруге синтетизовао са електронским звуцима. Његов циљ није био ново звучање као резултат, нити подређивање једног извора другом, већ управо равноправност у третману „природног" и „вештачког" материјала. Слушаћете Вокализу Цвија Авнија.

Емисију завршавамо композицијама Варијације за флауту и електронске звукове и Дијалог за клавир и два звучника Венди Карлос. Карлос је у својим делима инсистирала на употреби електронских уређаја на традиционалан начин. Варијације су, тако, заиста циклус од шест ставова где се тема, изложена на почетку, варира најпре орнаментално, а затим и карактерно. Читаво дело је прецизно нотирано, а композициони принципи којима се водила ауторка призивају стандардне праксе музичког канона као што су фуга, мотивски рад, каденца итд. Дијалог је, с друге стране, мање строг у спровођењу традиционалних композиционих поступака, те се може одредити као фантазија на две теме које се у току дела синтетизују у јединствен тематски садржај.

Аутор емисије Милан Милојковић