Антологија српске музике - концертантна музика XX века

Током прве половине прошлог века, развој концертантног жанра у српској музици, првенствено је био везан за виолину, што је проистицало из чињенице да су у професионализацији музичког кадра предњачили виртуози на овом инструменту, али и услед тога што су поједини композитори, попут Петра Стојановића и свирали виолину. У том погледу, продукција концертантне музике до Другог светског рата, показује преовладавање виолинских дела, па је тако и први концерт у српској музици био Стојановићев из 1903. године. Још једно од раних остварења жанра у српској музици била је и Симфонијска фантазија за виолину и оркестар Стевана Христића настала 1908. године. Ово дело компоновано је као дипломски рад којим је Христић завршио студије у Лајпцигу, а исте године дело је премијерно извео Милан Сакс, тада концерт-мајстор оркестра Народног позоришта у Београду. Упркос свом називу, Симфонијска фантазија има прилично правилан сонатни облик конципиран на дуализму епског и лирског израза, у којем партија соло-виолине - спретно и ефикасно написана - обилује кантиленом и виртуозитетом. Оригинална партитура са оркестарским материјалом је, међутим, изгубљена, па је дело данас доступно захваљујући инструментацији коју је начинио Христићев ученик Илија Маринковић.

Јадрански капричо, концерт за виолину и оркестар Петра Коњовића настао је 1936. године. Ово остварење изграђено је на мотивима народних мелодија из Далмације, делимично истим оним које је Мокрањац обрадио у својим Приморским напевима. Како Властимир Перичић констатује, захваљујући распеваним дурским темама, из читавог дела зрачи озарена ведрина и непомућена радост - дитирамб медитеранском пејзажу, сунцу и мору. Прво концертно извођење дело је имало 9. маја 1939. године са Маријом Михаиловић уз пратњу Великог радио-оркестра којим је управљао Михаило Вукдраговић, док је коначна, ревидирана верзија из 1944. године премијено изведена 4. новембра 1952. када је уз поменуту солисткињу наступила Београдска филхармонија под управом Живојина Здравковића.

Уредник: Стефан Цветковић