Електронски студио

Електронски комад број 3 Ђерђ Лигети је записао 1957. године, гостујући у студију западнонемачког радија у Келну. Лигетијева идеја је била да истражи могућности трансформације звука, али и опсег перцепције тих трансформација. Дело је замишљено да буде реализовано адитивном синтезом, наслојавањем и филтрирањем различитих сегмената звучања, уз употребу белог шума и генератора синус тонова. Појединачни опсези и диференцијални тонови су варирани тако да стално прелазе из првог у други план и обратно. Тиме се јасно перципира транзиција звука од основног тона до интегрисања у текстуру сачињену од сопствених диференцијалности. Будући да се опремом која му је била на располагању није могла реализовати овако сложена замисао, композиција је добила свој звучни облик тек 1996. године у студију у Хагу.

Остварење под називом Седимент је прва композиција коју је Лори Шпигел 1972. године реализовала на синтетизеру Електрокомп. Реч је о серији уређаја чија је производња трајала мање од једне деценије, али су за то кратко време нашли широку потребу у различитим музичким жанровима. У композицији Седимент могуће је чути богат избор могућности манипулације тембром које овај уређај пружа. Као што наслов имплицира, ово дело поседује наносе врло различитих континуираних и континуирано променљивих звучања, чији интензитет током дела варира.

Слушаћете и остварење Бетонски ХП Јаниса Ксенакиса. Ксенакис је 1958. године радио са Ле Корбизјеом на изради чувеног Филипсовог павиљона за светску изложбу у Бриселу. Назив његовог дела алудира на изглед централне конструкције израђене од армираног бетона у облику кластера од девет хиперболичних параболоида. Звучни садржај је изведен из снимка сагоревајућег угља, који је исечен на делове од једне секунде, да би техником наснимавања и лепљења била добијена континуирана грануларна текстура. Како Ксенакис истиче, идеја која га је водила ка овом делу била је тежња за превазилажењем блоковске колажне структуре у композицијама конкретне музике и постизањем континуиране транзиције звучности. Дело је било намењено емитовању преко 425 звучника са система од 11 канала, а посетиоци су га могли чути приликом уласка и изласка из павиљона.

Необична поетика Хелмута Лахенмана заснована је на његовој оригиналној замисли инструменталне конкретне музике. Он је у својим делима инструменте третирао као генераторе звучних објеката, који се уклапају у неку замишљену целину. Иако је Лахенман био први ученик Луиђија Нона, Сценарио је једина његова електроакустичка композиција, која је, иронично, одредила даљи ток његове каријере као композитора музике за традиционалне инструменте.

Композиција под називом Леонс и Лена Јозефа Антона Ридла је настала 1963. године, након што је Ридл постао управник новоизграђеног Сименсовог електроакустичког студија. Композитор је употребио снимак позоришног комада Леонс и Лена Георга Бихнера како би демонстрирао могућности употребе новог Сименсовог производа, вокодера.

Аутор емисије: Милан Милојковић