Кристоф Вилибалд Глук: Армида

Армида је пета од седам опера које је Глук написао за Краљевску музичку Академију из Париза. Занимљиво је да је том приликом искористио целокупни либрето - осим пролога који је Филип Кино написао 90 година раније на Лилијеву истоимену, последњу лирску трагедију. Од те 1771. године до треће деценија XIX века, ова Глукова опера се није често изводила, иако су значајни композитори XIX века били њоме фасцинирани. Мајербер је, тако, диригова извођењем Армиде у Берлину 1843, а исте године Вагнер ју је поставио на сцени у Дрездену. Још једна од изузетних обнова Армиде јесте она која је уприличена у Карлсуреу, када је нове речитативе на немачком компоновао Јозеф Штраус. У XX веку дело је ређе постављано, док се у последњих 30 година најчешће може чути на концертним извођењима.

Иначе, љубав сараценске чаробнице Армиде и хришћанског ратника Риналда из спева Ослобођени Јерусалим Торквата Таса, инспирисала је око 100 опера и балета. Дуга историја која започиње са Монтевердијем, 1626. године, када је написао своју, данас изгубљену драмску кантату Армида, трајаће све до Антоњина Дворжака, који 1904. године завршава своју истоимену оперу. Прича о Армиди и Риналду, утопљена у егзотичну и магичну атмосферу, везана је пре свега за конфликт љубави и дужности, који у оперској историји јесте једна од најприсутнијих наративних матрица. Зато није чудно што су овај заплет, поред Глука, музички обрадили неки од најзначијих композитора западног света, попут Хендла, Вивладија, Хајдна и Росинија.

Уредница Ксенија Стевановић