Електронски студио

Поглавље о историји тејп музике отвара, што је изненађујуће, Египатски национални радио, у којем су четрдесетих година прошлог века реализоване прве композиције овог жанра. Њихов аутор, Халим Ел Даб, тада студент композиције, експериментисао је са студијском опремом и снимљеним звуковима истражујући акустичке феномене и могућности манипулације, пре свега, снимачем и просторном димензијом звука. Аутор је рекао: „Почео сам да се играм опремом у радио станици, као што су реверби, ехо-коморе, напонска контрола и соба за преснимавање, која је имала и покретне зидове како би се стварале различите врсте и количине реверберације." Овај рани пример конкретне музике заправо је снимљен на магнетну жицу, која је пре трака била у употреби као носач звука. У емисији ћете слушати композицију Wire Recorder Халима Ел Даба.

Беатриз Фереире је шездесетих година радила са Пјером Шефером у Групи за музичка истраживања. У том периоду (1967) је настала и композиција Водена станишта у којој су снимљени звуци подвргнути бројним модификацијама са циљем да се њима манипулише у простору. Резултат тога је веома занимљив стерео снимак у којем се звучни објекти јављају са контролисаним одјецима, чиме се јасно оцртава акустички простор одвијања композиције. Ток је сачињен од смењивања звучно хомогених сегмената са одсецима слојевите фактуре, који повремено добијају устаљеност матрице.

Композиција Сива функција Готфрида Манфреда Кенига реализована је крајем шездесетих година у студију у Утрехту, где су у то време развијани различити модуси напонског управљања, а међу њима и генератор променљивих функција (ГПФ). Овај уређај је могао да се користи као директан извор или за управљање другим уређајима као што су филтери или осцилатори. Такође, постојала је могућност да се контролише ручно или секвенцером и да производи трајне, периодичне и непериодичне звукове. Кениг, који је већ имао искуства са управљачким технологијама, настојао је да ГПФ подреди компјутерском алгоритму, како би аутоматизовао процес рада у електронском студију. Као последица тог истраживања, настао је циклус Кенигових остварења, назван Функције, у којем је сваки комад повезан са неком бојом и заснован на једној од функција према којима је управљано студијом. Као основа појединачних целина употребљена је крива са 48 нивоа, који су учитани у ГПФ. Крива у континуираном звучању, као и при фреквенцијској модулацији приликом управљања осцилатором, даје звук богат парцијалима, док се са споријим учесталостима дискретизације чује као след импулса различитих амплитуда. Непериодични ритам је добијен тако што је контролни пулс узет из генератора шума. Тако добијен основни материјал је пропуштен кроз ринг модулатор са контролним сигналом и ритмизован још једним контролним напоном. Резултат је филтриран и миксан уз употребу реверберације са контролисаном амплитудом.

Жан-Клод Рисе је у свом делу Мутације настојао да у дигиталном окружењу ре-креира звукове традиционалних инструмената, али не са идејом да их копира, већ да произведе нове звукове по узору на старе. Инспиришући се звуком оргуља, произвео је звук на сличан начин као на акустичном инструменту али са могућношћу контроле свих његових компоненти. Назив мутације се односи на оргуљску технику - када се променом количине ваздуха у цеви добија одређени хармоник основног тона. Међутим, уз њега звуче и бројни инхармоници који се не могу контролисати, као ни прецизне висине у свим позицијама. Рисеов метод аликвоте из цеви не само што прецизно одређује, већ омогућава и њихово сукцесивно јављање, раздвајајући један звук на његове хоризонталне и вертикалне карактеристике. Тако је у делу акордска структура добијена на основу инхармоника који се јављају приликом звучања „правих" акорда, а глисанда и висинске промене су изведене из фреквенцијских особености појединачних тонова.

Аутор емисије Милан Милојковић