Сценска музика Беле Бартока

Дело је настало 1919. године према истоименој новели Мелкиора Ленђела, објављеној две године раније у јануарском издању часописа Запад. У току припрема за премијеру, која је одржана 1926. године у Келну, конзервативни немачки кругови оценили су дело као декадентно због либрета који је садржавао снажне сексуалне алузије. Тадашњи градоначелник Келна, будући државник Конрад Аденауер забранио је ово дело. За извођење балета није било разумевања ни у Мађарској, Русији, као ни у другим позоришним кућама широм света, пошто Барток није дозвољавао преобликовање либрета.

Године 1942. године балет je представљен у Риму. Кореограф Аурел Милос га је конципирао као гротескну пантомиму, и сам је тумачио улогу Мандарина, док је за израду сценографије био задужен чувени футуристички сликар Енрико Прамполини. Оркестар је наступао под диригентском палицом тада младог Јаноша Ференчика. Ова поставка отворила је Чудесном мандарину пут и у друге италијанске позоришне куће, као и на фестивале. Међутим, тек поставка балета из 1956. године кореографа и редитеља Ђуле Харангоза, једног од оснивача Мађарског националног балета, поставља темеље свим каснијим кореографијама Чудесног мандарина.

Садржај дела Золтан Кодај је означио као мешавину фантастике и гротеске, док се Барток при обради Ленђеловог текста определио за експресионистички музички стил који је раније представио у својој опери Замак плавобрадог. Дело се одликује снажним ритмом и густим хармонским склоповима.