Ђакомo Пучини: Девојка са запада

Почетком 1907. године, током своје прве посете Њујорку поводом премијера опера Манон Леско и Мадам Батерфлај у Метрополитену, Пучини је видео три комада Дејвида Беласка. Међу њима је била Девојка са златног Запада. Ипак, композитор није био одушевљен. Написао је Титу Рикордију: „Допада ми се атмосфера дивљег Запада, али у свим тим 'комадима' само ми се понешто допада, никада сама прича, која је пуна лошег укуса и старомодних начела". Па ипак, у мају те године, његова пријатељица Сибил Зелигман га је замолила да поново размотри Белсаков комад, обезбедивши му италијански превод текста. Наредног месеца Пучини се одлучио да ипак направи оперу по овом предлошку, а Тито Рикорди му је за либретисту предложио Карла Зангаринија. Предложак је завршен 1908. године, и Пучини је био задовољан генералном схемом опере, али је тражио да се у пројекат укључи и песник Гвелфо Чивинини, како би се порадило на самом језику. Због приватних проблема, композитор је морао извесно време да прекине рад на опери, коју је завршио крајем 1909. године. Премијера је заказана у Метрополитен опери за новембар 1910. године, а њујоршка кућа се побринула да се не штеди ни на продукцији ни на певачима. На првом извођењу су певале саме звезде - Еми Дестин, Енрико Карузо, Пасквале Амато, док је ансамблом дириговао Артуро Тосканини. Девојка са запада је доживела тријумфалан успех, а композитор је позиван да се поклони 55 пута. Ипак, критика је била уздржана, а већ на премијери у Лондону наредне године пријем није био толико позитиван, док је прво извођење у Италији било дочекано уздржано. Сам композитор је тврдио да је то најбоља опера која није ушла на репертоар, а тек је крајем XX века почела права обнова интересовања за ово Пучинијево комплексно и мајсторски изведено дело.

Ова Пучинијева опера је занимљива по томе што је њена атмосфера врло 'мушка', чак и брутална, што је видиљиво и у употреби дисонатног хармонског језика, целотронских лествица и неразрешених дисонанци. Ритам је у првом плану, док су лирски моменти кратки и ретки. Утицај Дебисија и Рихарда Штрауса се може јасно чути, иако је уткан у Пучинијев препознатљив композиторски рукопис. Америчка атмосфера се евоцира кроз неколико одабраних фоклорних плесова и мелодија, док је оркестарски парт у Девојци са запада Пучинијев најамбициознији подухват.

Уредница Ксенија Стевановић