Музика за чембало и оргуље Ђ. Б. Мартинија (Падре Мартини)

Падре Мартини је рођен у породици музичара у Болоњи, али је већ са 16 година приступио фрањевачком реду. Као талентован музичар, именован је за капелмајстора Базилике Сан Франческо у Болоњи, где је убрзо и основао отворену школу за композицију, кроз коју су, између осталих, прошли Гретри, Мисливечек, Матеис, али и млади Моцарт и Јохан Кристијан Бах.

Падре Мартини се у композиторском погледу декларисао као настављач традиције римске школе композиције. У историји италијанске музике за инструменте са диркама, опус Мартинија заузима значајно место - од времена Фрескобалдија ниједан композитор се није тако доследно бавио делима за клавијатурне инструменте, нити је оставио опус тако богат контрапунктским радом. Оно што изненађује јесте чињеница да дела Падре Мартинија поседују мање сличности са остварењима италијанских савременика, попут Доменика Циполија, а више са радовима Јохана Себастијана Баха и свитама Георга Фридирха Хендла.

Дванаест соната за оргуље и чембало које ћете слушати у вечерашњој емисији објављене су у Амстердаму 1742. године, али су написане највероватније неколико година раније. Иако их је Падре Мартини назвао „Сонатама" ова дела су по форми петоставачне свите. Дела су била намењена добрим познаваоцима ових инструмената јер су у питању комплексне, технички веома захтевне композиције, које захтевају изузетно умеће интерпретатора и велико искуство свирања фуге. У својим делима Мартини спаја густо полифоно писмо позног барока, у којем успева да искаже своје богато знање контрапункта, са савременим укусом, који почиње да осликава једноставније, прозрачније мелодије надолазећег класицизма.

Уредница емсије Ивана Неимаревић