Имагинарни пејзажи

Овај немачки уметник створио је музику за позоришни комад базиран на истоименој новели Гистава Флобера која је 1877. године објављена у последњој пишчевој збирци Три приче. Сам Флобер је своју главну јунакињу, служавку Фелисите, описао као „сиромашну девојку са села, побожну, али пуну жара, дискретно лојалну и нежну као свеже испечен хлеб. Она воли једно за другим једног мушкарца, децу своје господарице, свог нећака, старог човека кога негује и свог папагаја”.

Новела Једноставно срце данас се сматра важним делом у Флоберовом опусу, као и у целокупној продукцији француске књижевности XIX века, а последњих година, поред филма освануле си и позоришне адаптације, од којих је она режисера Кристофа Диема, послужила као повод за Матјуово остварење. Сам композитор каже: „Када сам почео да читам, Флоберова прича ме је после само пет редова потпуно обузела... То је убиствено штиво, екстремно богато и тужно”. Збога тога музика коју ћете чути носи у себи јаку везу са Флоберовим наративом, док нумере носе називе кључних елемената приче – људи, места и догађаја. Звучни свет албума Једноставно срце се базира на Матјуовом карактеристичном електроакустичком рукопису који се базира на звуку старих инструмената из ренесансне епохе и винила из 20-их и 30-их година, које скупља. Матју реконтекстуализује звучност „прошлости”, стварајући примарни материјал за своје медитативне и ондулирајуће звучне слике. Другим речима, звук који смо наследили постаје залог за садашњи и временски непосредни акустички догађај. Овај албум, донекле, одступа од Матјуових рецентних пројеката, јер су нумере краће, фокусираније и лирскије. Наиме, Матју донекле напушта свој карактеристични апстрактни, грануларни, дрон и упушта се у стварање малих мелодијских вињета, као и минуциозних трансформација снимка из 1934. године шансоне Гијома Дифаја, односно Тенебре Томаса Луиса де Викторије из 1924. године. Ипак, дрон структуре које Матју примењује су изузетно суптилне и промишљене, оне материјализују афективни слој прочитане приче, додајући једну врсту „звучног вела” и мистичне атмосфере целокупном музичком току. Завршни део албума доноси, тако, емотивни звучни приказ постепеног разарања физичког света главне јунакиње: мали траг једног „небитног” постојања оличен је кроз шум и крцкање одумирућег звука.

Уредница Ксенија Стевановић