Историјски снимци – Концерт за папу Јована XXIII

Исте године када се Микеланђели први пут представио у Ватикану, амерички критичар Харолд Шонберг је записао: „Ако постоји италијанска школа пијанизма, онда је њен представник тај загонетни, грандиозни Артуро Бенедети Микеланђели, најзначајнији италијански пијаниста после Бузонија. Као техничар, Микеланђели представља легенду за своје колеге, који га заједно са Хоровицем стављају у исту категорију супер-виртуоза. Понекад његово свирање опчињава својом пијанистичком довршеношћу и перфекцијом. Његови прсти не могу одсвирати погрешан тон или забрљати пасаж, као што ни метак не може скренути са своје путање. Уз све то, он је апсолутни господар тона, а као доказ тога може послужити његово извођење Равеловог Гаспара у ноћи. По свим мерилима, то је тријумф модерног пијанизма. Но, код Микеланђелија збуњује следеће: када свира дела романтичара, често делује емоционално несигурно, и своје непосредно свирање оптерећује разним експресивностима које само ремете музички ток." Ову последњу Шонбергову опаску, Микеланђели је ипак оповргао много пута управо својим интерпретацијама дела романтичарских композитора у којима је поменута експресивност увек била у функцији потцртавања специфичног расположења дела.

Управо би као убедљива потврда Микеланђелијеве несвакидашње способности да током извођења начини узбудљиву карактеризацију мотива могло да послужи његово тумачење Шумановог Клавирског концерта забележено на концерту у Ватикану 1962. године. Овај наступ је био само један у низу концерата које је Микеланђели одржао пред Светом столицом током своје каријере, а снимак је до данас достигао антологијску вредност. Његов значај не проистиче само из посебности места на којем је концерт одржан, већ првенствено услед упечатљивог надахнућа и извођачког умећа којим је пијаниста обојио дело великог композитора. Снимак овог извођења данас је доступан на албуму издавача Мемориа АБМ.

Аутор емисије: Стефан Цветковић