Етјен Меил и симфонија његовог доба

Када је Меил у доба тријумфа Наполеоновог царства, као један од управника новооснованог париског Конзерваторијума, решио да се упусти у компоновање циклуса од шест симфонија које би биле изведене на овој престижној институцији, имао је план да од нове престонице Европе начини и престоницу најцењенијег музичког жанра. Заправо, Париз је у одређеном смислу током XVIII века већ био престоница симфоније; управо је путем престижних концертних извођења у овом граду стваран наратив о немачко-аустријској доминацији на пољу симфонијског жанра, и то најпре одушевљењем делима манхајмских композитора, а затим и тријумфалном рецепцијом Хајдновог и Моцартовог опуса. Међутим, амбиције Меила, као већ оствареног композитора опере у доба револуције, биле су другачије: он није желео само да од Париза начини епицентар симфонијских извођења, већ да разбије поменуто уврежено мишљење о примату немачко-аустријских стваралаца, односно да сам жанр симфоније начини француским.

Један од Меилових непосредних париских претходника међу симфоничарима, Игнац Јозеф Плејел, активно је учествовао у промоцији аустријских и немачких композитора. Као Хајднов ученик, Плејел не само што је у свом обимном симфонијском опусу од 47 дела уграђивао Хајдново наслеђе, већ је, као париски музички издавач, 1802. године започео прву едицију партитура малог формата Хајдновог и Моцартовог симфонијског опуса. Последње Плејелове симфоније, попут Симфоније у Ге дуру, опус 68, настале су тек неколико година пре Меиловог дебија као симфоничара.
Иако се Меил већ 1797. године окушао у симфонијском жанру, тек је дело које је на концерту у париском Конзерваторијуму 12. марта 1808. године представио као своју Прву симфонију, изазвало лавину одушевљења. Критичар часописа Journal de Paris сматрао је да је Меил открио тајну како да буде оригиналан, „а да не подлегне испразном каприцу, те како да истовремено упосли богата хармонска средства и задивљујућу инвенцију мелодије", емфатично закључујући да је „француски симфоничар" рођен. Посебно је подвучена Меилова компетенција на плану оркестрације, те умеће у постизању „раскошних ефеката". У Меиловој симфонији истиче се лагани став у анданте темпу, осмишљен као слободне варијације и прожет контрапунктским пасажима. У финалу пратимо сложено прожимање мотива, као и интригантну употребу хроматике и снажно акцентованих тема.
Аутор циклуса Срђан Атанасовски