Историјски снимци - "Топови и цвеће" Жоржа Цифре

Буран животни пут, обележен сталним конфронтацијама са различитим режимима под којима је настојао да развије своју уметност, учинио је Жоржа Цифру трагичним, али несвакидшањим пијанистом своје генерације. Рођен у Будимпешти 1921. године као Ђерђ Цифра, прве контакте са клавиром остварио је у кругу музички образоване породице, показујући изузетну способност да по слуху репродукује мелодије које би чуо од родитеља или на радију. Ова необична вештина којом је Цифра овладао са лакоћом, постала је предмет пажње не само непосредне околине, већ и једног циркуса који га је одмах ангажовао за учешће у програму, где је млади уметник импровизовао на тему коју би задао неко из публике. Били су то сами музички почеци мађарског вундеркинда, кога су убрзо приметили професионалци, и препоручили у његовој деветој години за студије на академији Франц Лист у родном граду, коју потом уписује као најмлађи студент свих времена. Из овог периода живота младог Жоржа Цифре, остало је забележено да је као студент Иштвана Томана заједно са старијим колегама похађао мајсторске курсеве многих истакнутих пијаниста тог времена, али је за њега још значајнија била чињеница да је управо у Томановој класи, из које су изашли Бела Барток и Ерно Дохнањи, добио изузетно образовање на најбољој традицији мађарског, па и европског пијанизма. Наиме, као ученик Франца Листа, Иштван Томан је Цифри пренео знања једне од најзначајнијих школа клавирске технике.

Након завршених студија, на самом почетку своје професионалне афирмације, у вихору Другог светског рата који је захватио Европу, Жорж Цифра 1942. године добија наређење о мобилизацији и приступању немачким трупама, те бива послат на руски фронт. После краћег времена, успева да побегне на руску територију где га заробљавају совјетски партизани и шаљу на двогодишњу робију. По стварању мађарске комунистичке фракције, која узима активно учешће у рату на страни Совјета, Цифра успева да се у заробљеништву идеолошки преусмери и настави рат на страни савезника, као командант тенковске бригаде мађарских партизана на западном фронту. Демобилизацију је дочекао 1946. године, када се враћа клавиру, најпре као пијаниста у кабареима и кафићима. Вративши се постепено на концертни подијум, Цифра је у годинама које су уследиле покушао да се пробије и на међународну сцену, што му у тадашњој комунистичкој Мађарској није пошло за руком, а покушај бекства из домовине резултирао је осудом на затворску казну коју је издржавао пуне три године, од 1950. до 1953. Ипак, у предвечерје мађарског устанка 1956. године, Цифра је успео да побегне у Беч, где је његов реситал у Брамсовој сали изазвао сензацију чији је одјек доспео и до страница Њујорк тајмса. Уследио је париски деби, а затим и прва представљања лондонској публици у Ројал фестивал холу, те њујоршком аудиторијуму у Карнеги холу. Показујући изузетну виртуозност у владању инструментом, Цифра је убрзо стекао статус једног од највећих техничара међу пијанистима свог времена, што га је сврстало у ред истинских пропагатора вредности Листове пијанистичке школе. Чести уласци у студио, нешто по чему је Цифра такође упамћен међу пијанистима друге половине двадесетог века, начинили су га изузетно популарним међу најширом публиком. На врхунцу каријере, 1977. године, Цифра издаје своју аутобиографију насловљену Топови и цвеће у којој је описао тежак пут који је прошао од талентованог мађарског детета, до славног пијанисте. Исте године, основао је и своју фондацију у сврху промовисања младих уметника.

У истој мери као концертни, тако и студијски музичар, Цифра се током каријере у највећој мери истакао као врхунски интерпретатор Листових виртуозних остварења. И заиста, његов обиман репертоар, који је највећим делом и забележен у студију, обухватао је готово сва најзначајнија клавирска дела великог композитора. У обимној дискографији могуће је пронаћи близу седамдесет Листових комада, међу којима је поједина снимао и по неколико пута. Поред тога, Цифра је начинио и снимке бројних других композитора, међу којима предњаче аутори романтичарске епохе, али и Рамо, Моцарт и Бетовен. Као интерпретатор Листа, Цифра је енергичан музичар плаховитог темперамента, у чијем пијанизму сонорност произлази из промишљеног третмана различитих регистара, иако овај уметник не спада у ред истакнутих колориста. Наслеђе Листове школе уочљиво у местимичним наглашено виртуозним гестовима, као и спорадичним импровизационим поступцима током извођења дела, било је реткост у времену када су се пијанисти све више окретали веродостојности нотног текста, али и доказ извођачке слободе коју је Жорж Цифра својом оригиналношћу успео да за себе освоји.

Аутор Стефан Цветковић