Франц Данци и камерна музика

У Данцијевом камерном опусу најзначајније место припада низу од девет дувачких квинтета, објављених између 1819. и 1824. године. Данцијево интересовање за овај жанр подстакнуто је великим успехом Антоњина Рејхе, који је, у периоду од 1817. до 1820, објавио четири збирке од по шест дувачких квинтета. Рејхина остварења одликује висока техничка умешност и осећај за комбиновање инструменталних боја, те су неретко служила као модел за овај жанр. Данци није сакривао свој узор, већ је, напротив, своју прву збирку дела компонованих за овај састав објавио у Паризу, посветивши је управо Антоњину Рејхи. Данцијеве четвороставачне квинтете красе пријемчива мелодика и одмерена употреба хроматике, док се посебно истичу енергични завршни ставови, који успешно заокружују ова циклична дела.

Чешки композитор, теоретичар и професор на париском конзерваторијуму од 1818. године, Антоњин Рејха, са своја 24 објављена дувачка квинтета, свакако је најзначајнији представник овог жанра. Рејха је, у својој аутобиографији, као основни разлог због чега се окренуо овом жанру навео да у то време није било довољно добре музике за дувачке инструменте, јер врхунски композитори нису били умешни у писању за овакав инструментаријум. Пошавши од свог искуства као флаутисте, Рејха је у своја четири опуса систематски истраживао могућности дувачког квинтета, демонстрирајући велику инвентивност на плану уређења фактуре дела. Препознајући мелодичност као основну предност дувачких инструмената, сонатном облику је приступао флексибилно, излажући и до пет контрастних тематских материјала. Рејхини дувачки квинтети су дела високих домета и амбиција, неретко виртуозних деоница, и показују јасан утицај естетике симфонијског жанра. Тако се у четвороставачној структури Дувачког квинтета у Ес-дуру, опус 100 број 3, истиче лагани увод за први став симфонијског типа, као и опсежно финале, које преузима улогу тежишта циклуса.

Аутор Срђан Атанасовски