Објективизам Енрика Маинардија

Енрико Маинарди сматра се једним од најзначајнијих италијанских виолончелиста двадесетог века, а данас је познат и као диригент и композитор. Рођен је у Милану 1897. године. Већ у тринаестој години остварио је велику турнеју по европским музичким престоницама. Студије је похађао на Музичкој академији у Берлину и Академији Санта Ћећилија у Риму, а усавршавао се у Салцбургу и Луцерну.

Почетак Првог светског рата прекида успон Маинардијеве каријере, те он у потпуности престаје са концертирањем. После рата, уверен да није у могућности да се врати виолончелу, окреће се композицији и клавиру које почиње да студира у Риму. Свом матичном инструменту Маинарди се вратио тек 1924. године. Често је истицао да му је поновно савладавање виолончела у зрелим годинама живота било од помоћи у каснијем педагошком раду, јер је лакше проницао у проблематику овладавања техником свирања, а што је за последицу имало и осмишљавање корисне инструктивне литературе.

Као концертни музичар, Енрико Маинарди је заузео истакнуто место међу поборницима нових музичких традиција у извођаштву. У том смислу, био је један од првих виолончелиста који су у свој репертоар уврстили све Свите Јохана Себастијана Баха за овај инструмент, изводећи их интегрално. Године 1933. Маинарди је постао професор на академији Санта Ћећилија у Риму, а 1941. отпочео је рад на још једној од школа које је у младости похађао - Музичкој академији у Берлину. После Другог светског рата овај виолончелиста је својим наступима широм Европе стекао култни статус међу звездама тадашње класичне музике, а педагошким радом у Енглеској и Француској значајно је допринео развоју тамошњих школа виолончела.

Истичући да су његов „принцип и циљ да буде на услузи музици, а не да је користи ради сопствене промоције", Маинарди је важио за посвећеног музичара. Његов тон одликује одсуство колоризма, док су фразе које гради једноставне и без динамичких, агогичких и других "дигресија", што је нарочито допринело истицању хоризонталности мелодијске линије. Овакав, "хладан" однос према музичком материјалу имао је авангардни ефекат у музичком извођаштву које се током међуратног периода тек ослобађало раскошне романтичарске естетике.

Аутор емисије: Стефан Цветковић