Арсеније Јовановић: Сан једног аутомобила

Аутор Арсеније Јовановић о делу:

Сан једног аутомобила настао је на острву Хвару у једном тунелу. У том хрватском тунелу био сам сам. Али шта то значи бити сам на таквом месту? Оног часа кад се, после блажене површине под цвећем и уз птичије цвркуте, нађеш у тами подземља, било да је то тек један обични тунел или хиљаду метара дубоки подземни простори пећине, не осећаш се више да си сам. Акустичке магије, одсуство неба и осећање да су димензије и твог тела и твоје свести на необјашњив начин измењене, испуњава те присуство сенки, слутиш звуке које још не разазнајеш јасно - чак и онда кад у тунелу влада привидна тишина.

Стојим у средини тунела, подједнако удаљен од оба улаза. Јесу ли то улази или излази? Тамо, изван, блистају на пролетњем сунцу пејзажни паспартуи, нежни светли граничници тамне графике поземља. Постајем свестан неког брујања, које као да емитују зидови надамном заклопљени. Кретање брујања још нема правац, нежни тренутак буке која ће нагрнути као водени талас из проваљене бране. Онда брујање добија правац. Знам да долази аутомобил али то ми говори искуство, оно што знам а не оно што бих могао помислити тражећи објашњење чудног брујања. Амалгам стварности амбијента и стварности имагинације. Измењен је и аршин времена. Мој сат би ми рекао колико секунди, или минута, траје брујање, док се сказаљке на мом унутарњем сату врте као у времеплову. Пролеће аутомобил, више је то дух аутомобила него стварно возило, урлајућа комета што у трену нестаје остављајући за собом дуге акустичке малзеве. Возила већ давно нема (шта је то овде, у тунелу, давно?) али звучни трагови ковитлају и даље тамо-амо, одлазе и враћају се, вртлози звука који се лагано смирују, остају да лелулају у ваздуху као медузини пипци. Стискам свој мали магнетофон и питам се шта и како је он од свега овог чуо? Он је тај који поништава моју усамљеност. Тишина настала после прве комете-аутомобила није она иста тишина која је била пре тога.

Ново брујање и нова брујања. Ходам по расклиматаним бетонским плочама дуж тунелског зида као по педалама цементних оргуља. Тако одзвањају пећинске сиге. Складни тренуци звука у хаотичној акустичкој магми. У насталом роју комета-аутомобила чујем гласове, којих можда и нема, или их неће бити у мом магнетофону. Свеједно, и онако све то није стварно. Сан? Или је можда заиста сан. Ко сања? Ја, магнетофон, аутомобил?

И ево ме, а да нисам то ни приметио, на излазу тунела. Запљуснут сунцем као неком космичком негацијом хтонских простора, у лаком и слатком бунилу, ходам неко време крај пута. Пролазе аутомобили, стварни. Нису то они из тунела, и не личе једни на друге.

Лежем на траву, покушавам да заспим удишући мирис вреле земље и све заборавим. Као да сам попио чашу воде. Нема је више, у мени је.

Музички сарадник: Илинка Чолић Јовановић
Сниматељ и редитељ: Арсеније Јовановић
Уредник серије Радионица звука: мр Предраг Д. Стаменковић
Продуцент програма: Александра Рајић-Жикић
Продукција: Драмски програм Радио Београда, мај 2013.