Пијаниста Маурицио Полини изводи дела Фредерика Шопена

Рођен у Милану 1942. године, Полини је пијанистичко школовање започео и довршио у родној Италији, код Карла Видуза, на Миланском конзерваторијуму. Након победе на поменутом такмичењу у Варшави, остала је забележена изјава Артура Рубинштајна, тада председавајућег жирија, који је рекао како му се чини да младић из Италије може да свира боље него било ко од оних који су га оцењивали! Ова опаска великог уметника, лансирала је Полинија у центар интересовања медија и дискографских кућа, те он убрзо објављује и свој први албум са Филхармонија оркестром, тумачећи Шопенов Први клавирски концерт у е-молу. На таласу успеха који је снимак постигао, уследио је низ запажених концератних турнеја са овим реномираним британским ансамблом, као и други албум на коме је Полини оставио записе својих тумачења комплета Шопенових Етида. Енергичан темпо професионалних активности са којима се млади уметник тих почетних година каријере суочио, довео је, према речима Полинијевог тадашњег менаджера, до кризе уметничког идентитета, услед чега се пијаниста повлачи из јавности и отпочиње првиатни рад са Артуром Бенедетијем Микеланђелијем, од кога је, по сопственом признању, преузео осећање за техничку прецизност и емоционалну одмереност. Управо током раних шездесетих година, Полини је настојао да се првенствено посвети раду на усавршавању технике и проширивању репертоара.      

Током шездесетих и седамдесетих година, Полини је своју пијанистичку праксу уклопио у својеврсни политички активизам, и то као лево оријентисани интелектуалац сарађујући са Луиђијем Ноном. Такође, са Клаудијем Абадом приређивао је у Миланској Скали низ концерата за радничку класу и студенте, промовишући идеју о музици доступној свима.

Највећи професионални успон Полини је достигао током осамдесетих година, када се низом озбиљних уметничких подухвата потврђује као пијаниста највиших способности. Године 1985. за Бахову тристоту годишњицу изводи комлетан опус Добротемперованог клавира, 1987. године интерпретира свих пет Бетовенових Клавирских концерата, да би током дведесетих наставио са пројектима који су обухватили интегрално извођење и свих Бетовенових клавирских соната али и циклуса других композитора у најзначајнијим концертним дворанама у Европи и Америци.

На врхунцу каријере Полини се окреће реализацији различитих пројеката на којима представља својеврсну синтезу своје дотадашње уметничке праксе. У ретроспективи своје поетике Полини 1995. године на Салцбуршком фестивалу приређује серију концерата под називом "Пројекат Полини", у којем сучељава дела која је изводио на почетку каријере са новим репертоарским остварењима. У сезони 2000/2001. овај уметник је у Карнеги холу, у оквиру познатог циклуса "Перспективе", на неколико концертних вечери приказао пун распон својих пијанистичких интересовања, изводећи остварења у распону од Јохана Себастијана Баха па до Арнолда Шенберга. Након запаженог наступа који је 2011. године одржао у Вигмор холу, Полини се из здравствених разлога повукао са концертног подијума, а његови поновни наступи, које приређује у последње време, доживљавају се као културни догађаји сезоне.

Дискографску каријеру Мауриција Полинија обележила је његова сарадња са издавачком кућом Дојче грамофон за коју је почео да снима 1971. године, када је изашао његов албум са интерпретацијама Три става из Петрушке Игора Стравинског и Седмом сонатом Сергеја Прокофјева, које се и данас сматрају међу најрепрезентативнијим интерпретацијама поменутих дела у целокупној пијанистичкој пракси двадесетог века. Године 2002. Дојче грамофон је, поводом уметниковог шездесетог рођендана, објавио комплет од 13 компакт дискова, као својеврстан избор из богате колекције Полинијевих снимака.

Пијанизам Мауриција Полинија одликује соноран тон као основни градивни елемент из којег проистиче често истицана "објективност" обликовања музичких фраза. Ипак, његова интерпретација није ослобођена енергичне гестуалности која представља препознатљив извођачки маниризам овог уметника. У Полинијевим рецентним интерпретацијама уочљиво је његово приклањање лирском изразу, који остварује уз веће инсистирање на колориту и деликатнијој педализацији праћеној строго контролисаним рубатом и суптилним агогичким померањима.

Аутор емисије: Стефан Цветковић