Франц Данци и камерна музика

На прелазу из XVIII у XIX век сонате за поједине дувачке инструменте уз пратњу клавира још увек су представљале реткост, и углавном су биле део ад либитум праксе, према којој је одређени дувачки инструмент могао да преузме деоницу одговарајућег гудачког инструмента. Пробој ка новом третману дувачких инструмената означила је Соната за хорну Лудвига ван Бетовена из 1800. године; иако је објављена као „соната за клавир и хорну или виолончело", солистичка деоница је моделирана превасходно имајући у виду природну хорну. Бетовен је, заправо, сонату написао за чувеног чешког хорнисту-виртуоза Ђованија Пунта, који је био пионир у коришћењу технике уметања шаке у звоно инструмента. На овај начин тон је могао бити снижен за полустепен или степен, у циљу извођења пуне хроматике на хорни, а Бетовен је Пунту у својој сонати дао прегршт прилика да демонстрира ово умеће. Подстакнут Бетовеновим остварењем у овом жанру, Данци је написао две сонате за хорну које је објавила издавачка кућа Брајткопф и Хертел у Лајпцигу - прву 1804, а другу 1813. године. Као и Бетовен, Данци је предвидео могућност извођења на виолончелу, за шта је обезбедио и кориговану солистичку деоницу. Док друга соната овог аутора много отвореније алудира на Бетовенов узор, критичари берлинске штампе су посебно поздравили Данцијеву прву сонату, у Ес-дуру, хвалећи мелодичност, „необично пријатна" тембровска решења, те партитуру ослобођену површности и стереотипа.

О све већем интересовању композитора за специфичне тембровске особености појединих дувачких инструмената сведочи и опус Јохана Непомука Хумла. Након што је у двема виолинским сонатама, из 1792. и 1814. године, предвидео могућност ад либитум употребе флауте, Хумл је у Сонати из 1815. године солистичку деоницу обликовао према могућностима овог инструмента, који је сада наведен као први, жељени избор. Ипак, Хумл је оставио могућност употребе виолине, чиме је, као и Бетовен и Данци, желео да увећа потенцијално заинтересовану публику за издање овог свог опуса. На овом примеру уочавамо противречности грађанске музичке културе на почетку XIX века, која је, с једне стране, кроз тржиште штампаних музикалија подстицала ад либитум праксу, али је, с друге стране, промовисала нову музичку естетику која је позивала на напуштање ове праксе. У Хумловој троставачној сонати посебну пажњу привлачи други став, насловљен као менует, који одликује изразито фрагментарна деоница флауте.

Аутор: Срђан Атанасовски