Музика из филма "Лаура"

Ово остварење из далеке 1944. године, данас се сматра једним од најуспешнијих остварења овог жанра, односно правца или система, како поједини аналитичари и теоретичари називају филм ноар.

Када је открио комад Позвони двапут за Лауру Вире Каспари, редитељ Ото Премингер је био у потрази за текстом своје следеће позоришне режије. Након значајних преправки, Каспари је текст преточила у роман назван једноставно Лаура из којег је потом произашао и сценарио. Радња филма прати детектива који истражује убиство насловне јунакиње, чији лик не само да прогања све који су са њом били блиски, већ под њен утицај - на бизаран начин - пада и сам детектив. Филм представља комплексни приказ људске опсесије, али и вешто вођену студију мистерије и убиства. Номинован је за 5 Оскара, и то у категоријама за режију, сценарио, сценографију, споредну мушку улогу као и за најбољу, тада црно белу, фотографију - за коју је једино био овенчан наградом.

Музичку потку, предвођену упечатљивом насловном темом, која је у безброј каснијих обрада надживела популарност самог филма, потписао је композитор Дејвид Раксин. Овај амерички аутор, чији богати опус обухвата музику за позориште, филм и телевизију али и неколико балета, компоновао је око стотинак филмских партитура. Након што је студирао код Арнолда Шенберга, асистирао Леополду Стоковском. те импресионирао Џорџа Гершвина аранжманом његовог стандарда I've Got Rhythm, Раксин је добио и своју прилику у Холивуду - рад на оркестрацији Чаплинових Модерних времена. Када је ангажован да компонује музику за филм Лаура, Ото Премингер му је сугерисао да као насловну тему користи Гершвинов Summertime, односно, када то није било могуће због ауторских права, стандард Sophisticated Lady Дјука Елингтона. Знајући колико је важна улога музике у ноар филмовима које карактерише особени визуелни израз, Раксин је ипак инсистирао да напише нову тему, добивши свега два дана да то и учини. Овај лајт мотив насловне јунакиње не само да се трансформише кроз разноврсне аранжмане током целе партитуре, доприносећи атмосфери филма, већ је у кратком року стекао невероватну популарност изван граница седме умености. Било да је реч о инструменталној, или вокалној џез верзији, неке од укупно 400 различитих обрада и снимака ове мелодије, која је добила статус „стандарда", остварили су великани као што су Чарли Паркер, Ела Фицџералд, Стен Кентон, Френк Синатра, Вуди Херман и Нет Кинг Кол.

Уредница Светлана Матовић